Како је легендарни Суворов разбио три пута бројнију турску армију појачану албанским башибозуцима

Слободан Ђукић
На североистоку Бугарске се налази малени градић који носи име Суворово, који је љубитељима војне историје познат као Козлуџа. Овде се пре тачно 245 година (20.јуна 1774.године) одиграла битка која је решила шест година дугачак рат између Отоманске империје и Русије. Корпус генерала Александра Суворова је разбио турску армију под командом реис ефендије Хаџи-Абдул-Резака. После слома отоманских снага, турски султан је био принуђен да оконча овај рат и за сва времена призна независност Крима

До битке је дошло за време офанзиве Дунавске армије под командом федмаршала Руманцева који је са својим јединицама напредовао ка граду Шумла (данас Шумен) који се налази на истоку Бугарске. Делови ове армије под командом генерала Михаила Каменског су 20.јуна 1774. године, ушли су у насељено место Јошенљи. Недуго после тога, са њима се спојио корпус јачине 14 хиљада војника, на челу са генералом Александром Суворовом, који је за једну ноћ превалио готово 20 километара. Испред ових снага се налазила Делиорманска шума и насељено место Козлуџа, у које се распоредила турска армија која је бројала нешто више од 40 хиљада људи-преноси интернет портал РГ.

Захваљујући сачуваним извештајима историчари су успели да прилично прецизно реконструишу ток ове битке. Наиме, борбена дејства су почела тачно у подне. Козачка група са којом је су командовала два мајора Фјодор Козлјаинов и Василиј Арцибашев, сударила се са турском коњицом на ободима шуме. Генерал Каменски је написао у свом извештају да су он и генерал Суворов били сведоци расула турске коњице у судару са козацима: „комплетна наша коњица је неконтролисано почела да гони разбијеног непријатеља“, где је потом у крајње неповољном борбеном распореду, нападнута од далеко надмоћнијих турских снага.

Без обзира на невероватан степен надахнутости у борби, уз надалеко чувену вештину, малобројни козачки одред физички није могао да издржи налет бројнијег непријатеља. Због неповољног распореда, овај одред се раздвојио у десетак мањих група и почео сабљама да крчи пут кроз испресецано шумско земљиште, које је било препуно турских војника. Услед тактичке дезорганизације овог одреда, који се разлетео свуда по шуми, дошло је до критичне ситуације која је претила његовим потпуном уништењем.

Суворов је енергично реаговао. Од гренадира и јегера који су тек пристигли на овај терен после дугачког марша, образована је интервентна група која кренула у испомоћ козацима. У његовим мемоарима које је написао после битке Суворов наводи да „иако су војници били преморени и гладни, они су успели да одбију три узастопна напада турске коњице подржане албанском пешадијом“.

Ово је био кључни моменат битке. Тврдоглав отпор фанатично борбених козака уз подршку васкрсле руске пешадије која им је дошла у помоћ, преокренуо је иницијативу на бојишту. Руска војска је на критично важним тачкама судара, прешла у жесток противудар. Гонећи Турке и њихове помагаче, Руси су на више праваца продрли у дубину непријатељског распореда, и избили напосредно пред Козлуџу. „У овом нападу доста нам је помогло пошумљено земљиште, али и временски услови. Наиме, користећи шумску вегетацију, ми смо успели да напредујемо око десетак километра, када је на наше опште одушевљење одједном почела да пада киша. Хладан пљусак је ободрио наше војнике, и дао им додатну мотивацију, док је истворемено јако лоше деловао на непријатеља“- написао је Суворов.

Турска артиљерија, која је била опремљена најновијим топовима француског порекла, покушала је запречном ватром да заустави продор руске војске. Међутим, неколико мешовитих истурених одреда руске армије је брзо успело да продре до артиљеријских позиција, и да их ликвидира.

Пошто су остали без артиљеријске подршке, Турке је захватила паника. Прво су почели да се осипају одреди јањичара, што се потом проширило на целокупну турску армију. Командант турских снага Хаџи-Абдул-Резак је у очајању покушао да заустави турске војнике који су често и четвороношке бежали поред његовог командног места, тако што је изнад главе носио Куран. Јањичари се нису пуно обазирали на овај перформанс свог команданта него су чак и запуцали у правцу њега, покушавши да му отму коња.

Чудесни корпус Суворова је током ове битке успео да под борбом напредује 16 километара и заузме турски логор, са 107 ратних застава и 29 топова. Том приликом руска војска је имала 57 погинулих и 134 рањена, док су Турци имали око 500 погинулих и 100 заробљених. Османска армија је била разбијена што је натерало турског султана да експресно закључи Кучуккаинарџијски мир.

Русија је Турској вратила Влашку, Молдавију и Бесарабију, а заузврат је добила право да штити хришћане у Османском царству и да интервенише у случају турских злоупотреба. Кримски канат је проглашен независном територијом, при чему је султан остао врховни верски вођа кримских Татара (калиф). Русија је добила Карбадију на Кавказу, луке Керч и Еникале на Криму, као и област око ушћа Дњепра. Укинута су ограничења руског суверенитета у области Азовског мора и дозвољено је руским трговачким бродовима да плове кроз Дарданеле. Овај мировни уговор је био понижавајући ударац, некад силном, Османском царству.

У част сећања на ову битку Козлуџа је 1934.године преименована у Суворово. Град је добио историјски музеј а подигнута су два споменика. Један је подигнут у част свим борцима који су погинули за уједињење Бугарске, а други палим руским војницима под командом генерала Суворова.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“