„Ворошиловски стрелци“: Зашто су Совјети имали најбоље снајперисте

City News Moskva/Global Look Press
Током Другог светског рата све зараћене стране имале су области оружаних снага у којима су се истицале. У првој фази рата Немачке против Совјетског Савеза Немци су били супериорни у многим аспектима вођења рата, али у једној од почетка до краја рата су били иза Совјета, снајперистима.

Многи су чули за Василија Зајцева, Људмилу Павличенко, Ивана Сидоренка и многе друге совјетске снајперске асове који су уништили појединачно готово батаљон непријатељске пешадије за време свог ратног пута. Ако се погледа листа од педесет најбољих снајпериста Другог светског рата, види се да њих преко четрдесет припада Црвеној Армији. За сваки успех постоји предисторија па тако и за толики број снајперских асова. Корени сежу у историју Совјетског Савеза у првој половини тридесетих година.

С обзиром да је Совјетски Савез био окружен са свих страна потенцијалним непријатељима због социјалистичког система који је градио, концепт наоружаних грађана који је био идеал готово свих револуционарних друштава почео је да даје своје резултате у пракси.

Потенцијалном нападу појединачно или удружених снага интервенциониста требало је да се супротстави огромна маса грађана који су прошли макар основну пешадијску обуку или руковања оружјем. У тај план Совјетски Савез је уложио знатна материјална и пропагандна средства. Највећи део живота цивила који су се припремали за рат одвијао се у оквиру организације основане 1927. на предлог наркома војно поморских послова Ворошилова са називом „Друштво за промоцију одбране и ваздухопловно-хемијске конструкције СССР-а“, скраћено ОСОАВИАКХИМ СССР.

Нарком одбране Ворошилов са комсомолкама 1935. година 1. октобар.

Двадесет деветог октобра 1932. утврђен је статус „Ворошиловског стрелца“ у оквиру организације, а децембра исте године пуштена је у промет значка која се давала прецизном стрелцу. Тиме је ударен темељ масовном покрету који ће створити хиљаде снајпериста. Јасно је да је сам назив „Ворошиловски стрелац“ везан са именом Климента Ворошилова.

Најпопуларнија верзија о називу је да је Ворошилов 1932. приликом посете стрелцима, узео револвер од једног полазника и погодио 59 кругова (на мети). Након тога је изјавио „не постоји лоше оружје, само лоши стрелци“. Ова његова изјава постала је популарна јер је штампана у војним гласилима Црвене Армије након тога и постала је широко позната у Совјетском Савезу. Организација је укључивала и школску омладину. Уведени су степени у наградама. За дечаке и девојчице од 12 до 15 година додељиване су значке „млади Ворошиловски стрелац“. Убрзо број стрелаца је постао масован.

Године 1934. отворен је клуб Ворошиловских стрелаца у Москви у Бауманском реjону. Исти клуб је представљао Совјетски Савез на међународном такмичењу у стрељаштву, где је у финалу победио против америчког стрељачког клуба из Портсмута са великом разликом. На првом Cвесавезном такмичењу пионира и ученика међу стрелцима прво место заузела је екипа из Москве. Јединица младих стрелаца, формирана из одликаша из школе Бауманског реjона, Московске организације учествовала је на паради у част деветнаест година од Октобарске револуције. Године 1936. измењена су правила у награђивању значка „младог Ворошиловског стрелца“ додељивала се узрастима од 13 до 16 година, док су за значку другог степена знатно повишени критеријуми и то искључиво из ватреног оружја. На пример према статуту норме које је морао да испуни „млади снајпериста“ биле су:

  1. „...да зна све делове малокалибарске пушке домаће производње,
  2. да зна њене карактеристике и ефикасност дејства на одређеним даљинама,
  3. да зна да осматра кроз двоглед и врши коректуру дејстава,
  4. да познаје маскирање и правилан избор места осматрања,
  5. да уме да одређује даљину помоћу угломера са одступањем од највише 10%...“ итд.

Статус младог снајпера могли су да добију полазници до максималног узраста од 17 година. Критеријуми који су морали да испуне били су високи за узраст полазника. Разлика у броју значки је показивала тежину добијања другог степена. Број награђених „младих стрелаца“ 1935. је био 900 хиљада, док је значке „другог степена“ добило свега 4.706 стрелаца. Укупно до пред рат значке свих степена добило је од 6 до 9 милиона људи.

Грудна значка Ворошиловских стрелаца

Такав систем који је омогућавао милионским масама да се сусретну са уметношћу стрељаштва од основне форме равњања предњег и задњег нишана до врхунских стрелаца, створио је огромну базу за селекцију људства што ће се касније приметити по резултатима у време Другог светског рата. Све категорија грађана обучаване су у оквиру удружења, од научника до радника и радница у фабрикакама, колхозима и совхозима, до деце узраста основних школа и средњих школа. Друштво се тако директно мимо класичне војне обуке милитаризовало и припремало за будуће догађаје.

За писање овог чланка коришћене су књиге: 

Л. М. Толубајев, М. Д. Павлов. Млади Ворошиловци: Сећања. Москва; Кујбишев, 1935.
М. Каплун, Ј. Коган, Е. Лихтенштејн. Поколење победника: Зборник. М.: ОНТИ, 1936.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“