Сваки совјетски мушкарац био је дужан да служи две године у војсци или три године у морнарици. Али његова борбена обука почињала је много пре регрутације.
Основна војна обука у совјетске школе је уведена 1968. године. Пре тога су децу обучавали како да реагују у случају напада бојевим гасом или нуклеарним оружјем, а тада су добила могућност да у рукама држе оружје.
Иако совјетске жене нису имале обавезу да служе војску, морале су да прођу основну војну обуку.
Ученици су под строгом контролом добијали јуришне пушке АК-47 како би научили да их што брже расклопе и склопе.
Наравно, нико не би дозволио ученицима да пуцају из тако моћног оружја. У специјалним стрељанама у школама ђаци су добијали малокалибарске пушке као што је ТОЗ-8.
Као и дечаци, девојчице су умеле да склопе оружје и пуцају из њега. Осим тога, оне су училе и како да пружају прву помоћ и превијају ране.
Совјетски ученици су умели да марширају у збијеним редовима, да стражаре, усвајали су основне принципе противтенковских, борбених и извиђачких мисија, електронског ратовања и хемијске заштите, упознавали се са стратегијом и тактиком, па чак и војном историјом.
Основну војну обуку у школама су најчешће држали резервни официри. Понекад су и водници у активној служби позивани да деци држе предавања.
Други део основне војне обуке чиниле су популарне спортске и војне игре познате као „Зарница”, које су имитирале праве војне вежбе.
„Зарница” је одржавана у природи, далеко од великих градова и обухватала је званичне церемоније, параде, маршеве, различите вежбе и такмичења, али деца су највише волела „борбе”. Две „војске” су се бориле да освоје заставу супротне стране, истовремено штитећи своју. Када би дошло до борбе прса у прса, циљ је био да се са противника скине еполета. Права туча је била строго забрањена.
После распада Совјетског Савеза основна војна обука у Русији није потпуно укинута. Значајно је смањена и поједностављена, а назив јој је промењен у Основе безбедности живљења и данас једва да подсећа на совјетска времена.