Златни прстен око Москве и Лењинграда: Развој ракетног система С-25 „Беркут“

Пред крај Другог светског рата обриси нове поделе света који су настајали на конференцијама у Техерану, Јалти, укључујући ту и тајну дипломатију, били су евидентни. Дојучерашњи савезници су постали смртни непријатељи, услед идеолошког сукоба и постратовске жеље за доминацијом над земљама "пробуђеног" Трећег света. Битка за нову доминацију је започела. Са једне стране, Запад су предводиле САД које су из рата изашле као најбогатија држава, са минималним људским жртвама и максималним финансијским добицима. Са друге стране —Совјетски Савез је из рата изашао са огромним престижом, али и са ужасним људским и материјалним губицима. САД су пред краја рата направиле и атомско оружје, што им је давало додатну предност.

Америка је свакако на почетку генерисања овог сукоба била у предности. Главна снага Америке и Британије била је њихова авијација, док се снага Совјета ослањала у њиховој копненој војсци. Уништени Хамбург (45.000 мртвих), Дрезден (преко 100.000 мртвих), Токио (88.000), а касније са употребом атомског оружја Хирошима и Нагасаки, су освестили совјетски политички врх да Америка и у нешто мањој мери Британија, сваки рат добија искључиво ударима из ваздуха. Стога су речи маршала Жукова да ће „бити бедна свака она држава која не буде могла да заштити свој народ од удара из ваздуха“ најбоље одражавала времена која долазе. Постоје и непотврђене индиције да је Стаљин имао блажи мождани удар када је сазнао за атомско оружје, због тога што је у потпуности био обезвређен концепт размештања тешке индустрије по читавом СССР. Једна бомба могла је уништити цео град у једном нападу.

Оно што је давало време Совјетима да сустигну Америку је бројчано огромна и врло искусна армија, велике количине биолошког и хемијског оружја, али и не поседовање већег броја атомских бомби у арсеналу САД. Међутим време је полако цурило и Совјети су морали да реше ове ствари највећом могућом брзином, да направе атомску бомбу и ефикасан ПВО који је прво могао да заштити крупне градове попут Москве и Лењинграда. Цела претходна историја била би стављена на коцку, уколико се врло брзо не би успоставио баланс.

Стаљин је разматрао заштиту Москве и прављење ракетних система са контруктором вођене противбродске ракете КС-1 „Комета“ П.Н. Куксенком. Куксенко је рекао Стаљину, да ће ресурси за развој ракетног система таквих достигнућа бити готово равни напору, који је утрошен за атомски програм. Куксенко је постављен на место главног конструктора ракетног система „Беркут“ који је званично ступио у августу 1950. године. Касније је „Беркут“ преименован у С-25 чиме су ударени темељи ракетном ПВО програму.

Од конструктора се тражило да систем може да одбије масовни напад бомбардера на даљини од 10 до 15 км, да може да делује по авионима из било ког правца у било које време дана и ноћи. Пројекат С-25 постао је важан колико и атомски пројекат. Развој целог пројекта укључујући и финансије надзирао је шеф Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) Лаврентиј Берија, као и у случају атомског пројекта. На пројекту је радило преко 30 врхунских инжињера из најпрестижних конструкционих бироа радио-електронских уређаја, до контруктора авиона и ракета. Државни врх је тражио апсолутну синергију ради што бржег доласка до циља.

Већ након 7 месеци рада, систем је почео да добија своје обрисе. Основу система требало је да чини вишенаменски радар Б-200 и ракета В-300. Конструктори су имали задатак да систем „Беркут“ буде вишеструко ефикаснији од сличног аналога „Ајакс“ који је развила америчка војска непосредно након завршетка рата.

У току развоја система поред најпознатих стручњака из СССР учешће су узели и немачки специјалисти које су Совјети заробили заједно са њиховим заводима који су спадали у совјетску окупациону зону. То су били инжињери из познатих немачких фирми „Сименс“, „Асканије Верке“, „АЕГ“ и др. Немачки специјалисти били су присутни до 1953. године, када су враћени назад у Немачку, након хапшења Берије.

Први опитни примерак достављен је полигону Капустин јар у септембру 1952., а прво гађање у мају 1953. када је ракетом В-300 оборен беспилотни примерак авиона бомбардера Ту-4. Већ 1954. почело се са серијском производњом, ма да је због саме цене система постојала недоумица да ли га треба ставити у борбено дежурство узевши у обзир која је територија морала бити покривена. Тачку на све је ставио Никита Хрушчов, и систем је званично уведен у наоружање 1955.

С-25 с В-300, Парк „Патриот“

Виталиј Кузмин

Златни прстен

По захтевима Стаљина у време рада на систему тражено је да системи буду распоређени тако да могу да одбију напад 1.200 бомбардера. Због тога је систем распоређен у прстеновима око Москве, а затим и око Лењинграда. Ближе центру града, системи су распоређени на 45 до 50 км од центра, док је други прстен био распоређен на 85 до 90 км. Формирање прстенова са системом Беркут завршено је до 1958. године. Систем је знатно унапређен 1966. тако да је на борбеном дежурству остао све до осамдесетих година, када је постепено замењен системима С-300. Сам систем је био врло напредан за своје време, бољи од америчког система „Ајакс“, јер је био вишеканални. Ипак истицани су и бројни недостаци, пре свега услед високе цене производње и одржавања, као и чињенице да је систем био фиксан. Око Москве су изграђени бетонски путеви који и дан данас постоје ради функционисања прстенаствог система одбране формираног у време настанка „Беркута“, од 1953. до 1958. Систем је испунио функцију за коју је намењен. Процене губитака америчких бомбардера при масовним налетима су биле око 80%, што је спречавалао и сваку помисао за операције тог типа.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!