Операција „Кавказ-2“: Совјетска помоћ Сирији у Либанском рату 1982-1983

Последње велико одмеравање снага уз присуство Совјета догодило се у време израелске операције „Мир за Галилеју“. Израелска војска ступила је на територију Либана тежећи да уништи палестинске снаге. На територију Либана ушла је и Сиријска војска како би спречила израелско наступање.

Од велике конфронтације израелске и сиријске војске 1973. прошло је јако пуно, средства ратовања делимично су се изменила. Окосница израелске војске у сваком рату је њена авијација, тако да су средства ПВО или авијација – одговор без кога се није могао ни замислити рат са Израелом. 

У првој фази сукоба главни проблем за израелску авијацију представљали су ракетни системи „Куб“ распоређени у долини Бека. Док су развијене батерије постојале Израел није могао да потпуно господари небом Либана. Због тога су провели операцију „Арцав 19“ са циљем ликвидације батерија система „Куб“.

Користећи се лукавством, пуштајући беспилотне летелице испред, ударима далекометне артиљерије са земље и авионима наоружаним ракетама даљег дејства, Израелцима је успело да нанесу велике губитке системима ПВО средњег домета. Совјетски Савез настављао је са испоруком технике и слања специјалиста ради обуке сиријског састава и организовања ПВО. Међутим како се то показало у наредном периоду то није било довољно. Последњи „шамар“ доживели су приликом уништења 10 система „Шиљка“ у садејству са америчким авионом аваксом E-2C Hawkeye који је радиолокационим уређајима одредио тачну позицију ПВО система, након чега су били погођени ракетама AGM-45 Shrike. Осим реорганизовања постојећих средстава ПВО совјетски политички врх на челу са Јуријем Андроповом решио је да стави тачку на израелску доминацију испоруком тада најмоћнијег система ПВО С-200. Тиме је почела операција „Кавказ-2“.

Тајна карта ЦИА: радијус дејства система С-200 који су размештени у провинцији Хомс и аеродрому Думајир у односу на Сирију и суседне земље.

Из књиге „Достигнућа совјетске глобалне моћи“

Контингент од осам хиљада совјетских војника у више етапа послат је у Сирију заједно са системом С-200, који је могао да дејствује по авионима у граници до 200 км. Практично након слања нових средстава ПВО совјетски стручњаци узели су на себе контролу над сиријским ваздушним простором. Након доласка совјетских ракетних пукова сиријски потпредседник Абдул Халим Хадам изјавио је: „Сада нас штити шапа совјетског медведа“. За Израел је ово представљао велики проблем, јер је систем С-200 држао израелске авионе на великој удаљености, а нарочито авионе Е-2 и Е-767 који су служили за електронско ратовање.

Оперативну групу су водили генерал-пуковник авијације Борис Бочков, и генерал-лајтнант Константин Бабенко. Поред тога СССР је испоручио Сирији нове ловце МиГ-23МЛД, последњу модернизацију. Резултати нису изостали.  Након стављања у функцију три пука С-200 и пуштања у рад система, сви израелски летови у долини Бека су престали. Међутим борбе на ободима територије Либана у ваздушном простору нису.

По подацима главног саветника за Сирију генерала Јашкина, за шест дана активне борбе ракеташи су успели да оборе девет америчких авиона, међу њима пет А-6 и три Ф-14 те један Ф-4 „Фантом 2“. При том додаје да су још четири израелска и два француска палубна ловца оборена. Сиријци и Совјети су тврдили да су оборили авион за осматрање Е-2 на удаљености од 190 км. Израел није потврдио ову тврдњу као ни Американци, међутим оно што је било очигледно је да су Америка и Израел обуставили своје летове, чиме је циљ био достигнут. Совјетске позиције су биле учвршћене у Сирији, а сиријске у Либану. Израел је повукао своју копнену војску у јужни део Либана где је остао до 2000. Хафиз ел Асад је могао да ликује.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!