Ко је био Јаков Јуровски, главни џелат породице Николаја II?

Getty Images
Овај убеђени бољшевик је предводио убице које су стрељале последњег руског цара Николаја Романова и његову породицу. Јуровски се никада није покајао због тога.

Као што вероватно знате, последњи руски цар Николај II је погубљен 17. јула 1918. године када је одред бољшевика отворио ватру на њега и целу његову породицу – жену, четири ћерке и сина, а уз њих и петоро слугу. Овај језиви историјски догађај се одиграо у подруму такозване „Куће за специјалну намену“ у Јекатеринбургу (велики град на Уралу, 1.700 км источно од Москве) где је царска породица држана под стражом од априла 1918. године.

Јаков Јуровски

Сурови црнобради бољшевик Јаков Јуровски је био члан локалног одељења тајне полиције ЧЕКА. Убице које је он предводио дејствовале су хладнокрвно. Ножевима и бајонетима су дотукле жртве које су још дисале после стрељања. Ево шта је о томе написао сам Јуровски у белешци где о себи говори у трећем лицу као о „командиру“, што је заиста била његова дужност у „Кући за специјалну намену“:

„Командир је рекао породици Романов да је Обласни извршни комитет, због тога што њихови рођаци у Европи и даље нападају совјетску Русију, донео одлуку да се стрељају. Николај се окренуо леђима одреду, према својој породици, а затим као да се пренуо, окренуо се командиру и питао: ’Шта? Шта?’ Командир је брзо поновио... Затим је отворена паљба која је трајала два-три минута. Командир је лично на месту убио Николаја“.

Последња тврдња, међутим, можда и није тачна. Још увек се воде дискусије ко је заправо пуцао у цара Николаја и убио га. У сваком случају, сведочење Јуровског говори о његовој бруталности и суровости. Како је он уопште постао џелат?

Од сајџије до бољшевика

У серији „Последњи цареви“, коју „Нетфликс“ приказује 2019. године, Јуровског глуми Данкан Поу. Он је у серији представљен као главни противник Николаја II. Император је у серији приказан као добар човек, али слабић који није био ревностан владар. Насупрот њему, Јуровски је приказан као човек који је спреман на све ради убеђења у која је чврсто веровао, тј. ради побољшања живота обичних људи.

У једној сцени Јуровски разговара са Николајем II неколико дана пре погубљена. Они у разговору наизменично пуше једну цигарету и Јуровски се сећа како га је једном видео још као дете. „Било је то 1891. Имао сам тада 10 година. Ви сте били на крају путовања по руском Далеком истоку. Свратили сте у Томск... Ја сам имао малу заставицу и махао сам њоме. Обичан мали мрав коме сте ви климали главом и махали“.

Император Николај II после одрицања од престола.

У стварности, Јуровски не би уопште разговарао са Николајем II без преке потребе, а о успоменама из детињства да и не говоримо. Поред тога, рођен је у сиромашној јеврејској породици 1878. године близу Томска (3.600 км источно од Москве), тако да 1891. свакако није имао 10 година. Био је осмо дете у породици са десеторо деце. У почетку је више пута мењао место становања и занимање. Често је лутао Русијом као сајџијин шегрт.

Јуровски се 1905. упознао са револуционерима и убрзо постао ватрени антимонархиста. Неколико година је провео у изгнанству. Затим је, 12 година касније, са радошћу дочекао Октобарску револуцију 1917. године у којој су његови другови бољшевици дошли на власт.

Нова дужност

Док су Владимир Лењин, Лав Троцки и други познати комунистички лидери управљали совјетском Русијом из Москве, Јуровски је био међу бољшевицима који су дејствовали у руској провинцији. Конкретно, он је био у Јекатеринбургу, важној тврђави и индустријском граду на Уралу са моћним радничким покретом. Јуровски је био веран Комунистичкој партији и послушно извршавао свако наређење претпостављених.

Кућа Ипатјева

Када је постављен за командира „Куће за посебну намену“ то је значило да су бољшевици пооштрили услове у којима држе царске заробљенике. „На једини прозор су постављене челичне решетке“, написала је у дневнику царица Александра убрзо по постављењу Јуровског. „Они се очигледно стално плаше да ћемо ми побећи“. Са друге стране, Јуровски је био строг и према својима. Није давао стражарима да краду храну од заточеника што је био чест случај за време његовог претходника.

Траљава екзекуција

Реконструкција убиства царске породице у подруму куће Ипатјева, Насловна страна француског часописа Le Petit Journal Illustre, 25. јул 1926.

Јуровски није гајио никакве симпатије према затвореницима. Касније је у својим мемоарима написао: „Мој општи утисак је био следећи: обична, рекао бих, спахијска породица... Николај је изгледао као испијени официрчић... Нико не би рекао да је тај човек много година био цар тако огромне земље“.

До краја живота џелат никада није испољио осећање кривице због погубљења царске породице, па чак ни деце. Његов извештај је кратак: „16. јула у 6 часова увече Филип Голошчокин [претпостављени Јуровског] наредио је да се затвореници погубе“. У један сат по поноћи чланови породице Романов и њихове слуге су били мртви.

Подрум у кући Ипатјева у Јекатеринбургу где је стрељана царска породица.

Са друге стране, Јуровски и његови људи су врло неуспешно обавили задатак уклањања тела. Њихов првобитни план је био да баце тела у дубоко рударско окно изван града, али се испоставило да оно није довољно дубоко и зато су морали преместити тела на друго место. Временске прилике су биле веома лоше, возила нису могла да стигну до одредишта „ништа није било припремљено, није било лопата, ничега...“, написао је касније Јуровски. На крају су делимично спалили тела и сахранили их у плитком гробу.

Даљи живот

Јаков Јуровски

Разлог због кога су бољшевици погубили породицу Романов у јулу 1918. године био је тај што се у то време антибољшевичка Бела армија приближавала Јекатеринбургу те се страховало да ће царска породица бити ослобођена и да ће напустити земљу. Убрзо после злогласне егзекуције Јаков Јуровски и многи други бољшевици су морали брзо да побегну из града. Вратили су се касније када су бољшевици најзад победили Белу армију 1922. године. Затим је Јуровски у Москви и Јекатеринбургу био на многим дужностима које нису биле везане за стрељање. Умро је 1938. године од чира на дванаестопалачном цреву.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“