Рушење идола: Како је Хрушчов ударио по Стаљину и његовом наслеђу

Global Look Press; AP; Државни историјски музеј Јужног Урала/russiainphoto.ru
Никита Хрушчов је био одани присталица Јосифа Стаљина за његовог живота, док се после смрти суровог лидера борио против његовог наслеђа.

„Стаљинова смрт 5. марта 1953. године изазвала је међу совјетском елитом једину могућу реакцију: радост”, каже професор Рудолф Пихоја, историчар у Институту за руску историју Руске академије наука. Ова радост није изненађујућа, ако се зна да је Стаљин имао обичај да државни апарат обнавља путем сурових репресија.

Једног дана сте могли да припадате најужем кругу око Стаљина, а већ следећег се нађете пред стрељачким стројем. Појавиле су се назнаке да би Стаљин могао да крене са новом рундом чистки, па није никакво чудо што његове присталице нису много жалиле за вођом. 

У то време „у СССР-у је било много људи који су искрено веровали Стаљину и његову смрт доживљавали као трагедију”, присећа се Пихоја. Заиста, до своје смрти Стаљин је био нешто као живи бог. Градови и села добијали су имена по њему, његове статуе и цитати налазили су се посвуда. После смрти Стаљиново тело је положено у Маузолеј поред Лењина. Ко год дошао на власт после њега, морао је да се бави Стаљиновим наслеђем које је у неким сегментима било веома спорно.

Сахрана Стаљина, 1953

Лидери  у недоумици

За време Стаљинове власти погубљено је преко 780.000 људи, а 3,8 милиона је затворено (према најумеренијим проценама), при чему су многи били потпуно невини. Репресије нису могле да остану тајна, јер су се људи враћали кућама из гулага и затвора. Партија је тим поводом морала да се огласи.

У прво време, међутим, лидери који су наследили Стаљина били су врло опрезни и пажљиво су бирали речи. Нове вође, а посебно Никита Хрушчов, који је моћ држао у својим рукама, говориле су о „култу личности”, али су се изражавале врло неодређено.

„Сматрамо да је култ личности друга Стаљина највише нашкодио самом другу Стаљину. Друг Стаљин је заиста био велики човек, генијалан марксиста. Али чак ни таквим људима не треба давати права каква је он имао”, рекао је Хрушчов 1954. године. У званичним говорима и слоганима Стаљин је и даље описиван као велики вођа и Лењинов наследник.

Донета је одлука

Све се променило 1956. године. Партија је формирала специјалну интерну комисију за истрагу размера чистки из 30-их година. Резултати су били запањујући: 1,5 милиона људи је ухапшено само у периоду од 1937. до 1938. године, а 680 000 њих је стрељано. Међу вишим руководиоцима партије дискутовало се да ли ова информације треба да буде саопштена јавности и кога именовати као особу која стоји иза репресија?

Ближио се 20. Конгрес Комунистичке партије. Био је то догађај који је окупљао све високе званичнике из целе земље и савршено место да се осуди Стаљин. Стратегија је ипак била ризична, јер су неки лидери, међу којима и Стаљинов дугогодишњи сарадник Вјачеслав Молотов, сматрали да је то грешка која ће урушити ауторитет партије.

Ипак, већина је одлучила да се то мора учинити. Један тадашњи лидер, Анастас Микојан, објаснио је ову одлуку: „Ако то не урадимо [објавимо Стаљинову улогу у репресијама] на Конгресу, а неко то учини касније, сви ће имати разлога да нас сматрају одговорним за почињене злочине.” Заправо, многи од њих су заиста били одговорни за те злочине, јер су за време Стаљинове власти потписали безбројна наређења за погубљење. Али сада је сву кривицу требало свалити на покојног шефа.

Анастас Микојан, Никита Хрушчев, Јосиф Стаљин, Георгиј Маленков, Лаврентиј Берија, Вјачеслав Молотов

Хрушчов удара!

Последњег дана Конгреса, 25. фебруара 1956. године, Хрушчов је одржао ненајављени говор „О култу личности и његовим последицама”, у којем је оштро осудио Стаљиново наслеђе. Први пут у историји неколико стотина совјетских грађана чуло је за Стаљинове организоване масовне репресије и то је био шок.

„У говору се није спомињала колективизација... ни генерално терор усмерен против народа СССР-а у целини: главна мета репресија су, према Хрушчову, били партијски и војни кадрови, али и ту се ради о милионима људи. Њихови случајеви су фалсификовани, оптужбе против њих измишљене, њихова признања изнуђена мучењем, стрељали су их ни због чега, а главни организатор те кампање био је лично Јосиф Стаљин”, сумирао је садржај говора новинар Јуриј Саприкин.

Хрушчов многе теме није споменуо, не усуђујући се да говори о сопственој одговорности (или одговорности партијског руководства). Ипак, овај говор је совјетску јавност ошинуо као гром из ведра неба.

Рушење идола

Говор који је званично био „тајни”, брзо је постао тема јавне дискусије, јер су делегати 20. конгреса његов садржај брзо пренели у све делове земље. Био је то шок за милионе совјетских грађана, који су одрасли верујући да је Стаљин мудар и праведан вођа, и нису могли ни да замисле колико су насилне биле чистке.

„Најновије догађаје у круговима власти можемо само поздравити”, записао је писац Игор Детков. „Али колико горчине и сумње се и даље подиже у души! Борба за власт - то су деценије сурове егоистичне борбе, хиљаде стрељаних и измучених људи, хиљаде опустошених и затрованих душа - и све то под маском насветијих, најхуманијих идеја... Где је излаз?”

Будимпешта, 1956

Убрзо након тога многи политички затвореници из Стаљиновог доба су рехабилитовани; његово име је готово потпуно нестало из званичних говора и било избрисано из совјетске химне. Хрушчов је, ипак, био опрезан. Прибојавајући се отпора међу Стаљиновим присталицама, одложио је дестаљинизацију све до 1961. године. Те године Стаљиново тело је уклоњено из Маузолеја и сахрањено поред зидина Кремља. Сви градови и села који су носили његово име променили су називе. Хрушчов је његову владавину описао као „власт секире и страха”.

Повлачење

Никита Хрушчов је 1964. био принуђен да се повуче, а на његово место је дошао Леонид Брежњев. Током Брежњевљеве дуге владавине (1964 – 1982) Стаљин није био ни слављен ни критикован. „За време Хрушчова смо искварили нашу интелигенцију”, рекао је један од моћних конзервативних државника из времена Брежњева, Михаил Суслов, мислећи, између осталог, и на дестаљинизацију.

Стаљин и његове чистке су неко време били табу тема у СССР-у, барем на нивоу партијских званичника. Тек за време Горбачовљеве перестројке почео је нови талас рехабилитација и оштрих критика усмерених против злочина из 30-их година. А један од покретача нове дестаљинизације, Александар Јаковљев, некада је био међу онима који су слушали Хрушчовљев „тајни говор” у Москви 1956.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“