Како је СССР планирао да једним таласом збрише Америку са лица Земље

Getty Images
На пројекту „Лавина“ радио је и сам добитник Нобелове награде за мир.

У септембру 1961. године The New York Times је писао: Совјетски Савез се спрема да тестира бомбу огромне снаге. Сто милиона тона тринитротолуена у стању је да изазове огроман талас који ће збрисати пацифичку и атлантску обалу САД.

Пројекат „Лавина“ је могао не само да конкурише могућностима атомске бомбе, већ и да их надмаши. И све то изгледа још чудније кад се сетимо да је творац „цунами бомбе“ био академик Андреј Сахаров, добитник Нобелове награде за мир и један од највећих хуманиста 20. века. Па како је то могуће? 

Како изазвати катастрофу? 

Почнимо од тога да смртоносни пројекат који је више подсећао на сценарио филма „Дан после сутра“ него на озбиљне планове једне државе није био руска идеја. Прве покушаје да изазову дириговани цунами извели су Американци. Tајна операција се звала „Пројекат фока“ и сводила се на исто – покрити непријатеља џиновским таласом. 

Официр америчке ратне морнарице Е.А.Гибсон је приметио да минирање коралних гребена крај острва у Тихом океану ствара велике таласе. Онда је морнарица одлучила да провери да ли величина таласа зависи од јачине експлозије. Експерименти су почели 1944. крај обала Нове Каледоније где је детонирано 3700 бомби, а касније и у близини Окленда.   

„То је било фасцинантно! Прво што је некоме пало на памет да цунами претвори у дириговано оружје, као и то да су експерименти на Новом Зеланду показали да је то донекле изводљиво“, говори филмски редитељ Реј Вару, који је читао извештаје о овим експериментима у архивама Другог светског рата.  

Руководство СССР је у међувремену све сазнало о „Пројекту фока“ и одлучило да је идеја боља од авиона натоварених атомским бомбама које прати нечија противваздухопловна одбрана. Генерални секретар ЦК КПСС Никита Хрушчов је наредио да се истражи то питање. 

Никита Хрушчов

„Стидим се“ 

Совјети су у то време већ имали хидрогенску бомбу и један од њених твораца био је физичар Андреј Сахаров. Група научника је сада добила задатак да тестира бомбу у новим условима, у води. Питање је било како допремити бомбу до туђег копна.

У мемоарима Сахаров пише: „После тестирања 'великог' производа [огромне хидрогенске бомбе коју су звали цар бомба] бринуло ме је то да за такву бомбу не постоји довољно поуздан носач (бомбардери не долазе у обзир пошто се лако оборе). Другим речима, војска није имала користи од те бомбе. Помислио сам да такав носач може бити торпедо који испаљује подморница. Један напад на америчку војну базу би, наравно, подводном и површинском експлозијом од 100 мегатона изазвао многе људске жртве“, писао је Сахаров. 

Истовремено он описује како је на те његове рачунице реаговао контраадмирал Петар Фомин. Први човек совјетске ратне морнарице је рекао да је то што је управо чуо неко „људождерско масовно убиство цивила“. „Било ме је срамота и никада више ни са ким нисам разговарао о овом пројекту“, записао је Сахаров. 

Андреј Сахаров

Зато се пак активно радило на другим плановима. Совјети су претпостављали да би торпедо могао да експлодира у мору близу америчке обале и изазове цунами, као и то да би торпедо могли да оставе крај обале и активирају бомбу кад год им одговара. 

Заиста? 

И да и не. Наравно да би прејака експлозија изазвала талас, али не и очекиване последице. То су на крају израчунали и Американци и Совјети.

Физичар Борис Алтшулер је на пример испричао шта је сазнао када је 2002. Институт физике Руске академије наука 2002. посетила америчка делегација. „Један Американац ми је у разговору у четири ока признао да је у Лос Аламосу имао задатак да израчуна последице по СССР експлозије хидрогенске бомбе у Северном леденом океану“. Он је поштено израчунао и дошао до закључка да је сасвим могуће да се подигне талас километарске висине. Али како би тај талас могао да науди огромном Совјетском Савезу? „Тај талас неће ударити по Москви ни по сибирским нуклеарним силосима. А да не говоримо о томе да ће концентричним круговима обићи цео свет, па и САД, Канаду и Европу“, писало је у америчком извештају. 

Сахаровљев колега Јуриј Смирнов је такође говорио да је идеја неостварива. Атлантски океан нема потребну дубину, а цунами у Тихом океану може да уништи само Калифорнију. Талас даље не би прошао Кордиљере, па је са војне тачке гледишта бескористан. 

Американци су затворили пројекат, а Хрушчов је поверовао совјетским научницима и одустао од идеје наоружавања нуклеарних подморница хидрогенским бомбама.  

Сахаровљеве моралне дилеме

Кад је Сахаров писао мемоаре већ дуже време није гајио никакве симпатије према совјетским властима и признавао је да је „стварао неки илузорни свет“. Али педесетих година научник је био ватрени комуниста и веровао је да држава која је претворила Хирошиму и Нагасаки у прах може једном да учини исто и са његовом земљом.

Штавише, Сахаров је сматрао да је он дужан да то спречи па зато никада није осећао грижу савести због учешћа у „људождерским“ пројектима због којих је и постао академик са само 32 године. Ти пројекти, веровао је научник, неће дозволити трећи светски рат. „Термонуклеарно оружје никада није примењивано у рату. Моја највећа жеља (већа од било чега) је да се то и не догоди, да термонуклеарно оружје спречава рат, али да се никада не примени.“ 

Андреј Сахаров

„Он је предуго живео у неком превише изолованом свету, где се мало знало о дешавањима у земљи, о животу других слојева друштва, па и о историји земље за коју су ти научници радили“, истакао је Рој Медведев, писац, савременик и биограф Андреја Сахарова. 

Године 1975, када је Сахаров постао добитник Нобелове награде за мир, важио је за предводника дисидентског покрета у земљи, борца за људска права и једног од првих ко је отворено говорио о Стаљиновим злочинима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“