Стари ривали: Како је Пољска била надомак потпуне победе над Русијом

Ернест Лиснер, 1908.

Почетком 17. века Пољаци су имали неколико врло згодних прилика да се без много крви ратосиљају свог главног ривала и постану једини хегемон у Источној Европи.

Столећима је Источна Европа била поприште борбе између два словенска народа – између Руса и Пољака. Русија је стицајем околности најчешће излазила као победник. У неколико наврата је Пољска буквално збрисана са лица земље као држава.

Са друге стране, и Пољаци су имали шансе да савладају моћног источног суседа. Почетком 17. века, када је у Русији почело доба унутрашњих политичких сукоба, познатије као „Смутно доба“, армија Пољско-литванскe државнe заједницe је заузела Кремљ а пољски краљевић је постављен на трон руског цара.

Смутно доба

Сергеј Иванов, 1908. Смутно доба

Крајем 16. века у Русији се угасила династија Рјуриковича која је управљала државом преко седам столећа. Млађи син Ивана Грозног, царевић Димитрије, убијен је још 1591. године под неразјашњеним околностима, а 1598. године је умро Фјодор Иванович не оставивши наследника. Тада је земља потонула у хаос бескрајних борби за власт међу бољарским породицама. На руском трону је настала велика пометња. На све стране су почели да ничу самозванци и претенденти на престо.

Главни такмац руске царевине на западу била је Пољско-литванска државна заједница. Она је будним оком пратила дешавања у суседној држави, чекајући најзгоднији тренутак за интервенцију.

Први покушај

Н. Неверов, Лажни Димитрије I полаже заклетву пред пољским краљем Сигизмундом III да ће покатоличити Русију.

Пољаци су предузели први покушај 1604. године. Тада је упад на територију руске државе извршила пољско-литванска војска на челу са такозваним Лажним Димитријем Првим. Он се представљао као царевић Димитрије који се чудом спасао од смрти, а заправо је био монах Григорије Отрепјев.

Пољаци су били саблажњени идејом да поставе на руски трон свог послушника. Краљ Сигизмунд III и пољски сејм су се се званично дистанцирали од самозванца, али су својим магнатима Јежију Мнишеку и Константину Вишњевецком дискретно дали зелено светло, па су ови и организовали поход на Москву.

К.Лебедев. Улазак војске Лажног Димитрија I у Москву.

Авантура је била успешна. Цар Борис Годунов је изненада умро а Лажни Димитрије Први је заузео „ослобођени“ руски престо.

Међутим, надања Пољака се нису остварила, тј. самозванац није био марионета у њиховим рукама. Он није испунио ниједно обећање које им је дао уочи похода. А обећао им је да ће уступити Пољској део западних територија, да ће покренути изградњу католичких храмова у Русији и широм отворити врата језуитима.

К. Е. Маковски, „Убиство Лажног Димитрија“

Са друге стране, Лажни Димитрије није одговарао ни руској властели која се и сама борила за власт. Самозванац је убијен 27. маја 1606. године, после чега су Пољаци морали мало да паузирају у борби за „срце“ Русије.

Други покушај

Петер Паул Рубенс, Портрет Сигизмунда III на коњу, око 1624.

Сигизмунду III су 1609. године почеле пристизати гласине да један број московских бољара, незадовољних политиком изабраног цара Василија Шујског, нема ништа против да на руски трон дође Сигизмундов син Владислав. Руско племство се уморило од међусобних сукоба и све више је било склоно да позове страног кандидата, који није бољарског рода. Син пољског владара им је потпуно одговарао.

Цар Василије Шујски је сам дао Сигизмунду повод за интервенцију. Наиме, његове позиције су биле све слабије у борби против новог претендента, Лажног Димитрија Другог, и он се у тој ситуацији обратио за војну помоћ Швеђанима, непријатељима Пољско-литванске државне заједнице, што је било грубо кршење руско-пољских споразума. Пољска краљевска војска је одмах извршила упад на територију руске државе.

У табор пољског краља који је тада држао Смоленск под опсадом дошла је делегација бољара и предложила да његов син стане на чело руске државе, „само ако краљ сачува нетакнуту грчку веру и не само не дирне у древна права и слободе московског народа, него још придода таква права и слободе каквих раније није било у Московској држави“.

Цар Василиј Шујски. Минијатура из „Царског титуларника“, 1672.

Пољско-литванска војска хетмана Станислава Жолкевског је 4. јуна 1610. године потукла до ногу уједињене руско-шведске снаге. Василиј Шујски је свргнут са престола. Након два месеца Руси су положили свечану заклетву „Цару и великоме Кнезу Владиславу Сигизмундовичу“.

Владислав, додуше, није био присутан, па је заклетва положена пред хетманом Жолкевским. Затим су повеље са текстом заклетве разаслате и у друге градове. Касије је хетман послао писмо краљу, и у писму написао следеће: „Само Бог зна шта се крије у људским срцима, али колико се може сагледати, Московљани искрено желе да краљевић царује код њих“.

Царство без цара

Млади принц Владислав

Устоличење Владислава Сигизмундовича уопште није подразумевало да се руска држава одмах присаједини са Пољско-литванском државном заједницом. Напротив, према пољско-руским споразумима ни католичка вера ни пољско племство нису имали право да се укорене у руској земљи, нити да задиру у систем локалних обичаја и права. Две државе нису постале једна целина, али су склопиле „вечни мир“, обавезавши се да заједно ратују против непријатеља, као и да слободно тргују једна са другом.

Па ипак, тешко да су такви услови могли спречити Пољаке да у наредном периоду пусте дубоке корене у систему управљања руском државом. Они су већ имали искуство успешне асимилације огромне Велике Кнежевине Литванске, када су Пољаци после уније 1569. године на миру и практично без икаквих прогона православног становништва преузели у своје руке све полуге државне власти и потиснули Литванце у други план.

Није им, међутим, било суђено да провере могу ли исто то да ураде и са Русима. Сигизмунд није пустио свог 14-годишњег сина у Москву, позвавши се на то да дечак није пунолетан. Уместо тога је почео сам да потписује указе и наредбе, тј. фактички је преузео власт у своје руке, што је морало изазвати незадовољство бољара.

Станислав Жолкевски

Поред тога, пољски краљ је поручио руским велможама да његов син може прећи у православље (што је био услов за ступање на царски престо) само ако се цркве уједние на бази Флорентинске уније из 1439. године уз признавање власти папе римског над Православном црквом. То је поготово разљутило руску властелу.

Пољаци су коначно превршили меру када је војска Пољско-литванске државне заједнице супротно споразуму ушла у Москву и заузела Кремљ. То је значило да московске власти без одобрења Жолкевског не могу да донесу ниједну одлуку везану за управљање Русијом.

Пољско-литванска окупација Москве

Александар Корвин Гонсевски

Војници пољско-литванског гарнизона брзо су наљутили Московљане. На пример, извесни пољски племић Блински је пијан пуцао у икону Пресвете Богородице у Сретењској капији и доста ју је оштетио. Командант кремаљског гарнизона Александар Гонсевски је без много оклевања наредио да се Блинском одрубе обе руке и да се прикују испод Богородичине иконе, а да се сам Блински жив спали на тргу.

Али више ништа није могло зауставити све већу конфронтацију. Сукоб између Московљана и Пољака 1. априла 1611. године прерастао је у прави покољ, који чак ни Гонсевски није могао да спречи.

Немачки најамник Конрад Бусов, који је тада служио у московском гарнизону, описао је пљачкашке акције пољских и литванских војника: „Пљачкали су баршун, свилу, брокат, злато, сребро, драго камење и бисере. У црквама су са икона светитеља скидали позлаћене сребрне окове, огрлице и оковратнике на одежди обилато украшене драгим камењем и бисером... Онај ко је у пљачкашку акцију кренуо у окрвављеним и прљавим прњама враћао се у Кремљ у скупоценој одећи. То је било тако монструозно дивљање и блуд, њихови поступци су били толико богомрски да никаква вешала то нису могла зауставити“.

Ослобођење

Кад су се наде у долазак цара Владислава коначно истопиле, а пољска тортура постала несносна и у Москви и у другим руским градовима, у руском друштву је почео да се рађа ослободилачки покрет, који је временом преточен у Први и Други народни устанак.

У пролеће 1611. године већина Москве је била ослобођена, а пољско-литвански гарнизон је остао у Кремљу под опсадом. Тамо су били и чланови руске владе, такозвана Семибољаршчина (привремена влада коју је чинило седам бољара), као и будући владар Русије Михаил Фјодорович, први цар из династије Романов.

Велика глад у Москви 1601. године. Гравира из XIX века.

Пољаци и Литванци су крајње изнемогли од глади, и били су крајње очајни. Како је посведочио спахија Божок Балик, „под опсадом су људи појели све коње, псе, машке и мишеве, гризли су кајишеве, ископавали из земље труле лешеве и прождирали их. Смртност се још повећала од такве хране. Живи су почели да насрћу на живе, клали су једни друге и прождирали“.

Војска хетмана Јана Хоткевича је кренула да их извуче, али је претрпела пораз код Москве. Тада је гарнизон изгубио сваку наду и 20. новембра се предао на милост и немилост победнику.

Последњи покушај

Константин Маковски – „Мињинов поклич житељима Нижњег Новгорода“, 1896.

На царски престо је 21. јула 1613. године устоличен Михаил Фјодорович Романов. Тако је Русија фактички имала два легитимно изабрана цара. Нису уродили плодом дуготрајни преговори и распре једних и других. Стране су се обратиле изасланику немачког императора Еразму Ганделијусу да посредује, али он им је одговорио: „Једна држава има два владара. Ту су међу вама огањ и вода. Како вода и огањ могу да се помире?“

Владислав је крајем 1616. године већ мало одрастао и учинио последњи покушај да поврати руски трон, тј. да свргне „узурпатора Романова“. Пољско-литванска војска је поново дошла до зидина Кремља, али овога пута није успела да га заузме. Уосталом, сада већ и руски народ није доживљавао Владислава као цара, него као страног агресора.

Андреј Рјабушкин, 1893. – Михаил Фјодорович на скупу бољарске думе.

Владислав се званично одрекао претензија на руски трон тек 1634. године, када је већ био краљ Пољско-литванске државне заједнице. Пољаци нису искористили прилику да потуку свога источног такмаца. Са друге стране, Русија је ојачала и неколико столећа касније је успела да ликвидира државни суверенитет Пољске

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“