Како је руски ВДВ постао највећа десантна сила данашњице

Ваздушно-десантне снаге почеле су да се формирају непосредно уочи Другог светског рата. Поверавани су им најтежи и најопаснији задаци, који су подразумевали дејства дубоко иза непријатељских линија. У позадину противника припадници овог рода војске убацивани су падобранским скоком.

Сматра се да су први падобрански десант у историји извршили Немци на белгијско утврђење Ебен Емануел 10. маја 1940, у оквиру Блицкриг кампање у којој су за свега пар недеља поражене здружене француско-британске снаге, окупиране земље Бенелукса и велики део Француске. Нацистички падобранци истакли су се и у септембру 1943. године на планини Гран Сасо, када је њихов прослављени специјалац пуковник Ото Скорцени испланирао десант на утврђење где су новоформиране италијанске власти, на челу са маршалом Пјетром Бадољом, интернирале свргнутог фашистичког диктатора Бенита Мусолинија. Дуче је тада ослобођен без испаљеног метка. За разлику од ослобађања Мусолинија, немачки падобранци нису били успешни приликом Десанта на Дрвар, јуна 1944. Јосип Броз Тито и Врховни штаб НОВЈ уз доста среће су тада избегли заробљавање. 

Са друге стране, падобранци англо-америчке коалиције веома важну улогу одиграли су првог дана савезничког искрцавања у Нормандији, тзв. Дан Д.

За време Другог светског рата сложене и захтевне операције изводили су и падобранци Совјетске армије. Поред диверзија и дејстава иза непријатељских линија, совјетски падобранци пружали су и значајну подршку партизанским одредима, посебно бројним на простору данашње Белорусије, која је под нацистичком окупацијом остала све до половине 1944. године.


Ваздушно-десанта војска (ВДВ) Совјетске армије формално је конституисана у најтеже време рата, у септембру 1941. године, када су нацисти били на свега неколико десетина километара од Москве. Њихов први командант био је двоструки Херој Совјетског Савеза, генерал-потпуковник Василиј Глазунов. Под његовом непосредном командом извршена је чувена Вјаземска ваздушно-десантна операција почетком 1942. године, у којој је учествовало 15.000 војника и официра. На месту команданта ВДВ-а генерал Глазунов остаје до јуна 1943. Замењује га генерал-мајор Александар Капитохин. 



„Немам право да увредим народ Југославије“

На дужности команданта ВДВ-а генерал Капитохин остаје до јесени 1944. када је упућен на Балкан. У почетку командује ваздушно-десантним корпусом, а од новембра 1944. налазио се на дужности представника Генералштаба Совјетске армије при НОВЈ. Генерал Капитохин вест о немачкој капитулације примио је у нашој земљи. Од југословенског генерала Косте Нађа „за допринос за победу над фашистима“ Капитохину је поклоњен аутомобил марке Мерцедес. 

После Резолуције Инфромбироа и прекида југословенско-совјетских односа официри Совјетске армије одликовани од стране југословенских власти за допринос ослобођењу наше земље масовно су се одрицали таквих знамења. Уобичајено образложење било је да сматрају срамним носити орден добијен од империјалистичког агента Тита. Упркос притиску, генерал Капитохин одбија да са свечане унифоме уклони југословенска одличја, уз образложење: „Мене је одликовао народ Југославије и ја немам право да га увредим.“

Ујка Васја - Десантник број 1


До сада се на челу ВДВ-а совјетске и руске армије, рачунајући и актуелног првог човека генерал-пуковника Андреја Сердјукова, променило укупно 20 команданата. Убедљиво најдужи стаж, практично четврт века, на месту команданта ВДВ-а забележио је генерал армије Василиј Маргелов, у историји познат као Десантник број 1, или Ујка Васја како су га звали његови војници. 

Командант ВДВ-а генерал Маргелов постаје годину дана после Стаљинове смрти, у мају 1954. Током његове епохе совјетски падобранци не само да су надокнадили инфериорност у односу на западне армије, већ супарнике из Хладног рата престижу у готово свим сегментима. Један од највећих подвига у историји ваздушно десантних операција извели су војници генерала Маргелова 1973. године. Том приликом специјалним падобраном спуштено је оклопно возило БМД-1. С обзиром да је мисија била веома ризична и да могућност спасавања у случају непредвиђених околности није постојала, тадашњи министар одбране маршал Гречко био је категорички против мисије. Одобрење је дао тек када је генерал Маргелов предложио да у посаду БМД-1 укључи свог сина Александра.

Годинама касније, пуковник ВДВ Александар Маргелов изјавио је: „Командант је морао дуго да наговара министра одбране, како би он дао дозволу за експеримент. И тек када је мој отац рекао да ће скочити његов син, Гречко је пристао. Људи који су тада били поред мог оца рекли су ми да је он током нашег десанта држао напуњен пиштољ и док смо се спуштали попушио је целу кутију цигарета марке Беломорканал.“

Легенда која кружи међу руским официрима говори да је управо отац спречио да за свој подвиг његов син Александар добије орден Хероја Совјетског Савеза, јер је како се прича сматрао да је један такав орден (његов) довољан у породици Маргелов. Десантник број 1 умро је 4. марта 1990, не дочекавши слом државе којој је био заклет на верност. Деценију после његове смрти, пуковник Александар Маргелов напокон је за свој подвиг из 1973. одликован Орденом Хероја Русије. 

У званичној биографији генерала Василија Маргелова стоји да је 1944. године, као и генерал Капитохин, такође учествовао у борбама за ослобођење Југославије. 

Рјазањ - престоница ВДВ-а

Процењује се да Оружане снаге Руске Федерације данас рачунају на око 45.000 активних припадника ВДВ-а. У овом сегменту Руси су убедљиво први у свету. Колико је ово значајна бројка говори податак да чак у 18, од укупно 29 чланица НАТО пакта укупан војни персонал не прелази 30.000 људи. 


Руски ВДВ јединствен је по томе што има посебну вишу војну школу, под пуним називом Рјазањску гардијску вишу ваздушно-десантну командну школу, а од 1996. званично носи име Десантника број 1, генерала армије Василија Маргелова. Током своје историје легендарна Рјазанка је изњедрила укупно 53 Хероја Совјетског Савеза и чак 78 Хероја Русије. По броју носилаца највишег одликовања далеко превазилази све остале војне високошколске институције у Русији. 


Прошле године ВДВ школа у Рјазању обележила је век постојања. Првобитно у Рјазању су се изводили курсеви пешадијске обуке за војнике Црвене армије. У време нацистичке агресије на СССР школа бива премештена у Кујбишев, данашња Самара, где 2. августа 1941. дефинитивно добија садашњу намену. Имао сам част да прошле године лично присуствујем манифестацијама у Рјазању уприличеним поводом јубилеја школе. Поред импресивне демонстрације физичке спремности и других вештина полазника школе, имао сам прилике да се непосредно упознам и са савременим условима у којима се изводи настава. 


Данас Рјазањска гардијска виша ваздушно-десантна командна школа обухвата 2 посебна факултета, у којима се изводи настава на 20 катедри. Процењује се да су до сада око 48.000 њених питомаца постали официри ВДВ-а. Лично сам имао прилике да видим да се у школи ВДВ-а данас школује и више од 100 девојака, које у демонстрираним вештинама практично не заостају за мушким колегама. Популарна Рјазањка постала је временом симбол града, који се данас сматра неформалном престоницом ВДВ-а. 


Од ложача до заменика министра одбране


Колико су строги критеријуми за упис на Рјазанку сведочи и пример садашњег првог заменика министра одбране Руске Федерације, генерала Јунус-Бек Јевкурова. Он је нашој јавности познат по заузимању аеродрома Слатина у јуну 1999. У школу је доспео на мала врата. Након неуспеха на пријемном испиту, Јевкуров се запослио као ложач у котларници школе. Након што један број примљених питомаца не успевши да издржи жесток дрил одустаје, Јевкуров добија шансу и постаје један од најбољих у својој класи. Остало је историја и легенда. Орден Хероја Русије Јевкурову je додељен свега 2 недеље након прве победе Владимира Путина на председничким изборима.

Парада на Црвеном тргу

Свој празник ВДВ обележава на дан Светог Илије, 2.августа . Након црквене службе на програму је литија која се завршава на Црвеном тргу испред цркве Светог Василија Блаженог. Поред дефилеа активних припадника ВДВ-а манифестацији присуствују и десетине хиљаде ветерана, који поносно носе плаве беретке - симбол руских падобранаца. Као и претходних година и овог 2. августа центром Москве одзвањао је поклич припадника ВДВ: Никто кроме нас (Нико осим нас)!

Као и прошле, и ове године присуствовао сам прослави на Црвеном тргу и полагању цвећа на споменику палим десантницима, који се налази уз Музеј оружаних снага Руске Федерације. Посебну част представаљало је касније дружење са легендарним командантима ВДВ-а, генерал-пуковником Александром Чиндаровим, херојем Совјетског Савеза генерал-пуковником Валеријем Вастротиним и нашим старим пријатељем генералом Николајем Стасковим, честим гостом Србије и Републике Српске. 

Прочитајте још: Василиј Маргелов: Легендарни совјетски генерал који је ослобађао Београд