Како је паганска Литванија постала моћна западноруска држава

Национални музеј у Варшави, М. К/Википедија
У средњем веку Москва није била једини центар уједињавања руских земаља. Столећима јој је конкуренција у том смислу била Велика кнежевина Литванија, која је намеравала да створи сопствену верзију „Русије.“

Данас је Литванија мала земља на североисточној периферији Европске Уније, али пре 600 година је то била једна од највећих и најмоћнијих европских држава.

После монголске најезде опустошена Русија је била погодно тло за литванску експанзију. Литванија је путем династичких бракова и војних похода, а најчешће добровољним присаједињењем успоставила власт на огромним територијама руских кнежевина и била је у прилици да одузме Москви статус центра око кога су се уједињавале све руске земље.

Несаломиви Литванци

Древни летонски ратник из Битке код Сауле.

Почетком 13. века паганска племена источног Балтика су осетила на својој кожи сав ужас крсташких похода. Тада се чинило да ће и Литванци проћи лоше као и друга балтичка племена која су била сломљена под чизмом западноевропских витезова.

За дивно чудо, литванска племена су успела да се консолидују и зауставе немачко надирање, па чак и да изврше неколико контраофанзива. Литванци су у бици код Сауле 1236. године практично уништили Ливонско братство мача које је дејствовало на територији савремене Летоније и Естоније. Занимљиво је да је заједно са припадницима братства погинуло двеста ратника из Пскова, који је тада био савезник овог витешког реда.

Са запада (данас Калињинградска област) су се литванским земљама приближавали витезови Тевтонског реда, подчинивши претходно пруска племена. Тевтонцима су се придружили остаци Ливонског братства мача и тако је настао ред Ливонских витезова. Они су почели да стежу Литванце у обруч са двеју страна.

У тим околностима литвански поглавари су схватили да самостално не могу дуго пружати отпор. Срећом по њих (али несрећом по Русе), у руске кнежевине су 1237. године упали Монголи, чиме су у великој мери решени литвански проблеми.

Од мале државе до Велике кнежевине

Гедимин улази у Кијев. Слика из једне књиге Ленарда Хођка (1824).

Монголска најезда је опустошила кнежевине североисточне Русије и ослабила западне руске кнежевине. Литванија није пропустила ту шансу.

Литванци се нису ширили у руске земље искључиво огњем и мачем. Већином је присаједињавање протицало мирним путем. Руски владари су у снажној Литванији видели заштиту од Монгола, а Литванци су добијали толико потребну подршку у борби против витешких редова, а и Монголи су такође за њих представљали опасност.

Литвански кнезови нису угрожавали права локалне властеле, а руске владаре су третирали као вазале. У случају војне потребе могли су рачунати и на руске војне контингенте.

Средином 13. века Литванија је присајединила такозвану „Црну Русију“, тј. територије савремене Западне Белорусије, и од тада је носила назив Велика кнежевина Литванија.

Експанзија Велике кнежевине достигла је врхунац у 14. веку за време кнезова Гедимина и Олгерда. Тада су литванској држави припадале огромне територије данашње Белорусије, већи део Украјине и делови југозападне Русије.

Нову Велику кнежевину Литванију нису могли да игноришу чак ни Тевтонци, њени стари непријатељи, а поред њих и Монголи, Пољаци, Мађари и Московљани. Од Москве до литванске територије било је мање од двеста километара.

Центар уједињења руских земаља

Покрштавање Литваније, Јан Матејко.

Велика кнежевина Литванија је била литванска само по називу. Девет десетина њеног становништва чинили су преци данашњих Руса, Белоруса и Украјинаца. Није било лако очувати целовитост тако разнородне државе, те су владари морали балансирати између различитих група својих поданика.

Једна од главних црта ове државе била је верска толеранција. Држава је званично била паганска, али није кршила права православног становништва. Напротив, на све начине их је подржавала. Литванци су 1316. године чак основали митрополију у Новогротку (данашњи Новогрудок у Белорусији) и успоставили непосредне контакте са константинопољским патријархом.

Замак на острву Тракај, Литванија.

Чак и далеко касније, у 16. веку, посланик германског императора Сигизмунд фон Херберштејн написао је за литванску престоницу Вилњус: „Тамо има далеко више руских цркава него храмова римске вероисповести“.

Литвански кнезови су најпре успоставили протекторат над Кијевом, а током шездесетих година 14. века су коначно присајединили овај град, задржавајући његов статус „мајке градова руских“. Западноруски језик потискује литвански и користи се као званични језик све до краја 17. века.

Литванија на све начине наглашава и демонстрира руским кнежевинама и Великој кнежевини Московској као своме главном ривалу на истоку да је управо она центар окупљања и уједињавања руских земаља.

Цивилизацијски избор

Литвански кнезови су стално балансирали између католичког и православног живља, не подржавајући трајно ниједну страну.

Крунисање Миндовга. Гравира из књиге Леонарда Хођка „Полонија“, 1824.

Тако је велики кнез Миндовг крштен у католицизму, а за „краља Литваније“ га је крунисао римски папа Инокентије IV. Међутим, после његове погибије 1263. године Литванија се поново вратила паганизму, што није сметало Миндовговом сину Војшелку, који је наследио власт од оца, да буде ревностан православац.

Па ипак, такво стање није могло трајати вечно. Велика кнежевина Литванија је била последња паганска држава у Европи и хришћанске државе Европе је нису могле третирати као себи равну, а витезовима Тевтонског реда је литвански паганизам ишао у прилог, јер су сасвим легално могли водити против њега свети рат.

Проблем је решен политичким и културним зближавањем Литваније са Пољацима, са којима су Литванци заједно ратовали против Тевтонаца. Велики кнез литвански Јагајло (Владислав II Јагелон), који је уједно био и краљ Пољске, покрстио је Литванију по католичком обреду.

Гравира на којој je приказана верска прослава Савеза Пољске и Литваније, 16.век.

Од тога доба је у Великој кнежевини Литванији било забрањено ширење православља као и пружање подршке православним верницима. Самим тим Литванија више није могла претендовати на статус ујединитеља руских земаља.

После уједињења Литваније и Пољске у једну државу у 16. веку извршен је изузетно снажан политички, културни и верски притисак на православно становништво Велике кнежевине. Током наредних векова, све до наших дана, то ће бити јабука цивилизацијског раздора између Пољске и Русије.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“