6. јула 1936. године неколико стотина људи је на Црвеном тргу у Москви брзо одмотало џиновски тепих од филца површине 9.000 квадратних метара. То је у СССР-у било доба несташице и морао је постојати добар разлог да се потроши тако енормна количина материјала за прављење ваљенки (зимске чизме од ваљане вуне). Тако је и било: овај тепих је направљен за прву фудбалску утакмицу одиграну у близини Кремља. Стојећи за говорницом Лењиновог маузолеја, Стаљин је пратио утакмицу која је требало да траје само 15 минута, јер су многи страховали да се властодршцу игра неће допасти.
Совјетски Спартак
1936. године фудбал је у СССР-у био у зачетку. Те године је одржано прво национално првенство. За развој фудбала била је потребна значајна финансијска помоћ државе. А у аутократској земљи, какав је тада био Совјетски Савез, то се могло постићи само уз подршку лично Стаљина.
Николај Старостин, капитен совјетског фудбалског тима, 1935. године је основао спортско друштво „Спартак” чији су чланови били радници у цивилној индустрији. Старостин је искористио своје везе да фудбалску утакмицу коју ће одиграти чланови клуба „Спартак” (подељени у два тима: на Црвене и Беле) убаци као завршну тачку годишње спортске параде на Црвеном тргу.
На базалтној калдрми Црвеног трга није се могао играти фудбал, па је договорено да се направи имитација травњака. Међутим, дању се на тргу одвијао жив саобраћај, па су „тепих” морали шити ноћу. То су радили сами чланови друштва „Спартак”, њих око 300. Помоћу обућарских игала и чврстих узица од канапа они су квадранте комаде филца спајали у џиновски „травњак”. Сваког јутра би „тепих” смотали и сакрили га иза дрвећа у близини робне куће ГУМ. Пре параде тепих је обојен у зелено и на њему је исцртан фудбалски терен.
Public domain
Фудбал у доба куге
Спорт је био важан за Совјетски Савез у идеолошком смислу. Он је повезивао различите слојеве друштва у заједничкој страсти и отеловљавао комунистичке идеале. Што је још важније, био је то начин да се становништво физички утренира уочи могућег избијања рата.
Тако да су гимнастичари, дизачи тегова, кошаркашки и одбојкашки тимови, између осталог, приказали своје вештине на огромном спектаклу на Црвеном тргу. Боксери су буквално на својим раменима носили 28 рингова док су се у њима водиле борбе. Два камиона су носила клизалишта са клизачима који су на њима изводили своје фигуре. Девојчице су носиле огроман портрет Стаљина. У атмосфери страха сви су чинили најбоље што су могли, јер у то време репресије у СССР-у су достизале врхунац.
Мартин Межанов, спортски новинар који је гледао утакмицу, записао је:
„Била је то необична утакмица у којој се играчи нису гурали, нису покушавали да отму лопту... Када је играч Црвених са десног крила водио лопту, играч Белих га је само пратио не покушавајући да му је одузме. Знао је да ће десно крило Црвених лопту водити до корнерске заставице и убацити је у дванаестерац, одакле ће центарфор дати гол главом и нико га неће зауставити.
Неколико минута касније нападачки играчи Белих појурили су ка голу Црвених и лопта је завршила у мрежи. Голмани су приказивали најспектакуларније одбране...”
Стаљин никада није волео фудбал нити је показао интересовање за њега. Али након што је одиграно планираних 15 минута, стигао је захтев да се игра настави. Тако је „Спартак” одиграо још 15 минута и игру завршио спектакуларним голом у горњи угао мреже.
TASS
Црвени су победили резултатом 4:3. Стаљин је кратко пресудио: „Добро су играли.” То је значило да спортски званичници сада могу да организују фудбалска првенства, курсеве и друштва без страха да би фудбал могао да буде проглашен за „буржоаску игру” и антисовјетску делатност.