Како је амерички падобранац ратовао за Совјетски Савез у Другом светском рату

Getty Images
Џозеф Бајерли звани Скакач Џо, трипут је бежао из немачког заробљеништва, преживео је мучења Гестапоа, срео се с маршалом Жуковом и заволео хељдину кашу.

„Па та прича изгледа као чиста измишљотина о Другом светском рату, што је много, много је“, прокоментарисаће аутор јутјуб канала Potential History биографију Џозефа Бајерлија, америчког падобранца који се 1945. године нашао у редовима Црвене армије. И заиста, ова истинита прича много је невероватнија од било које фиктивне.

Бајерлија, међутим, то није много узбуђивало. Упркос томе што је, као једини Американац који је против Немаца ратовао и на Западном и на Источном фронту, важио за хероја, упорно је понављао, како сведоче његова деца, да су прави хероји они који се из рата нису вратили.

Неуспешно слетање падобраном

Ветеран своје подвиге није много истицао, иако од њих застаје дах, баш као и од Бајерлијеве лоше среће. Шестог јуна 1944. године, када су савезници отворили фронт у Нормандији, двадесетогодишњи Бајерли, заједно са још 24 000 падобранаца спустио се на француску обалу, али због непрекидне ватре непријатељске ПВО слетео је на кров цркве у селу које су под контролом држали Немци.

Далеко од сабораца, морао је да се бори сам. Бајерли који је због зналачих скокова с падобраном прозван Скакач Џо, већ је радио у непријатељског позадини. Наиме, неколико месеци пре искрцавања у Нормандији, он је од команде добио задатак да достави снагама француског Покрета отпора злато. Немци су, међутим, овога пута били опрезнији.

 Он је покушао да се прикључи америчким јединицама, али му то није пошло за руком. Трећег дана пузећи кроз жбуње, налетео је на групу Немаца и пао им право у руке, испричао је у интервјуу за новинску агенцију РИА Новости Џон Бајерли, ветеранов син, амбасадор Сједињених Држава у Москви од 2008. до 2012. године. Американац, међутим, није намеравао да остане у заробљеништву.       

Цигарете и погрешан воз

Као и други заробљеници са Западног фронта, Бајерли је пребациван све источније, онако како су савезници ослобађали Француску од нациста. Бежао је трипут. Први пут када су се његови стражари још у Нормандији нашли на удару Американаца. Тада су погинули и чувари и део заробљеника, али је Бајерли успео да побегне. Истина, Немци су га ухватили већ сутрадан.

У јесен 1944. године поново је побегао, из логора за ратне заробљенике у Пољској. Отац је одлично играо коцкице и није пушио. Како није било новца играли су у цигарете. Тако је освојио око 40 паклица. Био је дакле милионер, па је то и искористио, како би поткупио немачког чувара, испричао је Џон Бајерли.

Чувар је окренуо главу када су Бајерли и његови другови пререзали жицу и успели да побегну. Међутим, догодила се једна фатална грешка. У пометњи заробљеници су се укрцали у погрешан воз. Желели су да стигну у Варшаву и повежу се са илегалцима, а обрели су се у Берлину, где су сви заједно, укључујући и Бајерлија, пали у руке Гестапоа.

 Анђели не говоре немачки

Американац је једва преживео мучења. Према њему су се односили више него сурово. Будући да су Џозефови преци, пореклом из Баварске, емигрирали у Сједињене државе, нацисти су га доживљавали као издајника немачког народа. Међутим, нису успели да га сломе. Како је много касније испричао, током мучења изгубио је свест, а када се пробудио изнад себе је угледао неке фигуре у белом.

 У први мах учинило му се да су то анђели и да се налази у рају, сведочио је писац Томас Тејлор, ветеранов биограф у документарцу Амерички војник у совјетској армији. Били су то, заправо, немачки лекари у белим мантилима, а Бајерлијев коментар гласио је: Изгледа да још увек нисам у рају. Анђели не говоре немачки”.

Од гестаповаца га није спасао хероизам него унутрашњи конфликти нацистичке Немачке. Вермахт (оружане снаге) тражиле су да Гестапо врати Американца у логор за ратне заробљенике у Пољској. „Они су схватали да је рат скоро завршен и да ће морати да одговарају за ратне заробљенике“, рекао је Тејлор.

Јануара 1945. године Бајерли је поново побегао, овога пута из кола за одношење смећа. Он је успео да умакне потери, оријентишући се према компасу, тако што је искочио када је чуо звук совјетске артиљерије. Пред Русима се појавио подигнутих руку, понављајући реченицу: Ја сам амерички друг, надајући се да га неће на лицу места убити.

Црвеноармејци су, према Бајерлијевим сећањима, били врло изненађени, али су на крају нашли преводиоца, разјаснили ситуацију, и нашли се у још већем чуду, када је овај упорно понављао како не жели у позадину и кући, већ да хоће да се бори, и иде на Берлин. Успео је да их убеди.

Џон Бајерли, ветеранов син

 „Оцу су дали аутоматску пушку. Био је то чувени  ППШ-41. Како је он говорио, руски аутомат је био далеко бољи од америчког Томпсона који се, иначе, стално заглављивао. Додељен је групи пешадинаца која се возила у задњем делу тенка, сведочио је Џон Бајерли. Тенк је иначе био амерички Шерман, добијен путем ленд-лиза.

Повратак кући

По свему судећи Џозеф Бајерли понео је лепе успомене из службе у совјетској војсци. Његова деца сећају се како је причао да је са задовољством јео хељду, а с руским пријатељима понекад пио и вотку и наздрављао за Рузвелта и Стаљина. Истина, није дуго ратовао, око месец дана, када је његов батаљон успео да ослободи логор за ратне заробљенике у коме су Бајерлија својевремено држали Немци. Непосредно после тога рањен је приликом бомбардовања, батаљон је отишао према Берлину, а Американац је морао да остане у болници.

У болници га је посетио високи гост, маршал Жуков лично. Он је Бајерлију помогао око докумената, како би стигао до амбасаде у Москви. Жуковљево писмо отварало је сва врата. Међутим, када је дошао у Москву сазнао је да се у отаџбини води међу погинулима. После неколико месеци проведених у немачком заробљеништву, допао је затвора и код Американаца, све док нису поуздано утврдили да није немачки шпијун.

Бајерли 1994.

По повратку кући ветеран две армије живео је као сав  нормалан свет, радио је у фирми, оженио се (венчао се у истој оној цркви у којој му је држано опело), оформио породицу. Деци није подробно причао о свему што је преживео у рату све док нису порасла. У Москву је долазио пет пута, а по речима његове деце, за Совјетски Савез и Русију увек је имао само најлепше речи.  

Прочитајте такође! Како је један совјетски морнар заробио 5.000 Јапанаца

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“