Мемоари генерала НКВД: Зашто су Бенеш и Стаљин желели да уклоне Стојадиновића?

commons.wikimedia.org
Минхенски споразум представља кључни моменат у рушењу Версајске Европе. Улога Краљевине Југославије и Милана Стојадиновића у том није била нимало безначајна. Усмеравајући спољну политику Југославије у загрљај Берлину и Риму, Стојадиновић је у очима председника Чехословачке Едварда Бенеша постао личност коју је требало одстранити са власти. Ту операцију је планирао да организује заједно са Стаљином – ни мање ни више. Аутор Russia Beyond Владимир Гујаничић je проучио зашто је овај план пропао.

Версајски систем настао након Великог рата био је створен од стране сила победница, као и низа нових држава које су настале на рушевинама четири царства. Неке од тих држава формирале су сопствене колективне системе безбедности попут Мале Антанте и Балканског пакта ради супростављања ревизионистичким државама које су желеле повраћај изгубљених територија и утицаја након пораза 1918.

Мала Антанта, савез Југославије, Чехословачке и Румуније, настао је управо речима краља Александра „Да ми више никада нећемо бити играчке у рукама великих сила“. Савез је првенствено био уперен против обнове Аустроугарске, држећи окружене или у блокади Аустрију, Мађарску и Бугарску које су у војно-политичком смислу на карти Европе постале земље трећег реда, а без уклањања колективног система безбедности нису имале перспективу спољнополитичке експанзије или ревизије резултата претходног рата.

Камил Крофта, чешкословачки министар спољних послова, Милан Стојадиновић, југословенски премијер, Едвард Бенеш, председник Чехословачке републике и Виктор Антонеску, министар спољних послова Румуније у Прагу 15. септембра 1936.

Период даље пројекције овог економског и безбедносног пројекта препун је контроверзи, јер је након 1929. постало јасно да никаква опасност од обнове Аустроугарске не постоји, ипак пројекат је наставио да се шири увођењем сталне координације генералштаба три земље да би од 1933. доживела највећу експанзију у војно-економском и културолошком погледу, да је неки историчари називају данас и „мини европском унијом тог доба“. Јасно је било да је већ новим проширењем оквира она превазишла своју ранију сврху.

Управо овај савез, његов нестанак и заокрет у спољној политици Краљевине Југославије са доласком Милана Стојадиновића представљају један од најконтроверзних периода у историји Европе тридесетих, али и саме спољне политике Југославије која се разишла са другим чланицама овог савеза (Чехословачком и Румунијом). Након мајске кризе 1936. и првих озбиљних притисака од стране Немачке према Прагу председник Чехословачке Едвард Бенеш је затражио да се оквири одбрамбеног савеза прошире против сваког могућег нападача. Румунија се такође сложила са овим захтевом, само је Стојадиновић изричито одбио инсистирајући на даљем приближавању Риму и Берлину. Мада се данас форсира гледиште које је Стојадиновић покушао да наметне у својим мемоарима „Ни рат ни пакт” да је то све рађено због прагматизма и у циљу избегавања рата.

Треба рећи да Немачка у војном смислу 1936. није представљала никакву војну силу која је могла да изазове колективни систем безбедности, да је те 1936. на снази још увек био француско-совјетски пакт као и да се Немачка није граничила са Југославијом. Изјаве Стојадиновића да га „не интересују интереси Чехословачке, али ни Француске“ или да он „не жели да буде препрека Хитлеру ка продору на Исток“ бацају сасвим другачије светло на његов иделошко-политички профил.

Председник владе Југославије Стојадиновић (лево) у разговору са немачким министром иностраних послова фон Нојратом, јануар 1938.

Супротно Југославији Чехословачка која је осећала угроженост од Немачке али и Румунија почеле су активно зближавање са Совјетским Савезом. Свестан чињенице да Стојадиновић поткопава безбедност Чехословачке, Бенеш се обратио за помоћ Стаљину са циљем да се Стојадиновић уклони. С обзиром да је Чехословачка имала једну од најразвијених индустрија оружја али и солидну војску, питање очувања колективног система безбедности за СССР је било од прворазредног значаја.

Светло на ове догађаје бацају нам мемоари генерала НКВД Павла Судоплатова који су написани након распада Совјетског Савеза а који нам говори о блиској сарадњи чехословачке и совјетске службе у решавању овог важног питања.

Судоплатов у својим мемоарима „Специјалне операције. Лубјанка и Кремљ 1930-1950. година” износи до тада мање познату ствар, а то је да су чехословачка и совјетска служба успоставиле посебне канале комуникације и ближу сарадњу још 1935.

Совјетски Савез и Чехословачка су потписали 1935 године тајни договор о сарадњи двеју служби. Ради решења тог питања у Москву је дошао начелник обавештајне службе те земље пуковник Моравец. Сарадња  и размена информација првобитно је координисана обавештајном управом Црвене Армије, а од 1937. — од стране НКВД. У току 1938 године Едвард Бенеш се обратио генералном секретару СССР Јосифу Стаљину са молбом да подржи његова дејства са циљем свргавања владе Милана Стојадиновића у Београду, који спроводи непријатељску политику према чехословачком руководству.

Јосиф Стаљин и Едвард Бенеш у Москви, 1935.

По специјалном Стаљиновом наређењу ради подршке преврата у Београду 1938. НКВД је припремио новац за српске официре у Београду који су били организатори преврата. Тајни агент Зубов дошао је у Београд ради предаје средстава у износу од 200.000 долара и надгледања даљег развоја догађаја. Стигавши у Београд, он се разочарао у слабу организованост завереника,  известивши да су официри на које је рачунала чехословачка обавештајна служба авантуристи. По личном нахођењу одбио је да им преда новац. По повратку у Праг написао је извештај у Москву. Стаљин, бесан због неизвршења задатка, одмах је на извештај написао „ухапсити одмах“ (Зубова).

Ова мало позната епизода баца светло на комбинације које су се на пољу европске политике одигравале. Оштар одговор Стаљина и кажњавање Зубова говоре о прворазредном значају операције којом је требало уклонити немачку али и британску комбинацију са циљем разбијања Мале Антанте. Догађаји који су уследили потом опште су познати. Чехословачка, изолована од својих бивших савезника Румуније и Југославије, али и Пољске, Мађарске, Немачке, Велике Британије и Француске, капитулирала је пред притисцима готово уједињене Европе што је све завршено Минхенским споразумом. Окупирајући Чехословачку, Хитлер је добио наоружање којим је могао да наоружа 50% тадашњег Вермахта, што је знатно убрзало немачке припреме за велики рат.

Током припреме овог текста аутор је користио следећи извори:

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“