Како су бољшевици описменили Русе?

Када су 1917. године бољшевици преузели власт у земљи, њено становништво је било готово потпуно неписмено. Чак и пре избијања Првог светског рата и хаоса револуције број образованих је био изузетно низак за једну земља која се сматрала за суперсилу. Само 25-30% становништва (тј. свака трећа особа) умело је да чита и пише.

Први светски рат, револуција и Грађански рат ситуацију су само погоршали. Образовани људи (аристократе, интелигенција, службеници) масовно су страдали или су напустили Русију. Регије које су биле најнапредније по нивоу образовања (савремена Пољска, Финска и балтичке земље) стекле су независност и отишле својим путем, притом још више обарајући и тако бедан просек.

Крајем друге деценије 20. века половина популације западне Русије била је необразована, док је у Сибиру само 10-15% становништва добијало неко образовање, а у централној Азији ситуација је била катастрофална: преко 97% становништва било је неписмено.

Бољшевици нису намеравали да толеришу такву ситуацију. Али њихов циљ није било само образовање деце. Важно је такође било описменити одрасле који не знају да читају и пишу, укључити их у економску обнову и индустријализацију земље, као и у стварање будућег социјалистичког раја. Образована особа је много пријемчивија за пропаганду и прихватање комунистичких идеала. „Не можете изградити комунистичко друштво у неписменој земљи”, речи су Владимира Лењина.

26. децембра 1919. године бољшевици су објавили декрет о „ликвидацији неписмености”, познат као Ликбез (што је скраћеница од руског „ликвидация безграмотности”). Курсеви описмењавања били су обавезни за све неписмене грађане од 8 до 50 година.

Бројни центри за описмењавање отворени су у малим насељима и великим градовима широм земље. Људи су у њима учили основе писања, читања и рачунања. Тако су од неписмених постајали „базично писмени”.

Временом број предмета у овим Ликбез центрима био је повећан. На пример, 1925. године уведена је као обавезан предмет основна политичка писменост.

Како би одржала резултате овог програма држава је интензивно радила на популаризацији читања. „Ако не читате књиге, заборавићете да читате и пишете!” – прокламовали су совјетски постери. Одликаши су били хваљени и награђивани. Радни дан је скраћен за два сата свима онима који су похађали центре за образовање. Незналице су биле изложене друштвеној осуди.

Совјетски грађани су граматику учили преко постера, слогана, из новина за „базично писмене” и идеолошки коректних књига за читање које су биле препуне фраза као што су: „Ми нисмо робови” и „Ми доносимо мир свету”. Учећи граматику, људи су истовремено упијали комунистичке идеале.

Преко 50 милиона одраслих је прошло кроз школе описмењавања током првих 20 година кампање. До почетка 40-их година скоро 90% становништва узраста од 16 до 50 година било је писмено. Ликбез је постигао успех.