Како је Стаљин покушао да освоји Иран

Getty Images, Pixabay
Многи сматрају да је Хладни рат почео од Стаљиновог покушаја да присвоји северне територије Ирана.

Савремени Иран је мултиетничка држава на чијем северу живе Азербејџанци и Курди. Милиони Азербејџанаца су вековима живели под влашћу иранских шахова. Међутим, после руско-персијских ратова у 19. веку један део њихове исконске земље припојен је Руској империји.

Од тада је подељени азербејџански народ прижељкивао уједињење. У Другом светском рату совјетском руководству се пружила прилика да одигра на ту карту. СССР је покушао да Азербејџанској Совјетској Републици припоји део Ирана са азербејџанским становништвом, и уједно да подржи сепаратистичке тежње иранских Курда.

Операција „Слога“

У августу 1941. совјетске и британске трупе су ушле у Иран. И поред тога што се декларисао као неутралан у светском конфликту, Иран је и даље био у сувише блиским односима са Трећим рајхом. У тој земљи је била врло активна немачка обавештајна служба, а огромне иранске нафтне залихе могле су добро послужити Силама осовине. Савезници то нису могли дозволити.

После муњевите војне кампање познате под називом операција „Слога“ Иран се предао. Немачки држављани су у великом броју протерани из земље, а имовина немачких компанија је конфискована. Тако се ова земља нашла под контролом савезника.

Иран није био потпуно окупиран. Британија је заузела јужне делове земље, док је СССР контролисао њен северни део. То је био такозвани Јужни Азербејџан, тј. иранска територија са пет милиона становника азербејџанске националности, као и мање територије са курдским становништвом.

Национални препород Јужног Азербејџана

Иран. Табриз, 26. августа 1941. Совјетски политички руководилац дели агитационе листиће житељима града. Црвена армија је заузела град у склопу Иранске операције.

И поред тога што је Црвена армија 1941. године трепела велике поразе од Вермахта, а Совјетски Савез изгубио огромну територију и нацисти су већ били на прилазима Москви, совјетско руководство никада није губило из вида своје иранске интересе.

Територије које су заузели Совјети и Британци формално су се и даље потчињавале шаху, али је окупациона администрација фактички знатно ограничавала власт техеранског руководства.

Од првих дана по доласку совјетске армије у северни Иран СССР је кренуо у свеобухватну идеолошку, културну, економску и политичку борбу за локално становништво. Кључну улогу у томе је требало да одигра совјетски Азербејџан, у коме су живели сународници тог становништва и из кога су у Иран упућене стотине стручњака.

Иранци су деценијама вршили притисак на азербејџанску националну мањину тако да је совјетска политика имала плодно тло у Јужном Азербејџану.

Совјетски инжењери су пре свега довели у ред санитарни систем и здравство које је у северним иранским градовима и насељима било у јадном стању. Затим је на ред дошла идеологија.

У Тебризу, главном граду овог региона, покренут је први лист на азербејџанском језику „За Отаџбину“, који је одмах постао популаран. Ту је покренуто и издаваштво у коме су штампане књиге локалних аутора. На језику локалног становништва постављане су опере и позоришне представе, организовани фестивали и различити значајни културни догађаји. Отваране су и школе на азербејџанском језику. Ништа слично се у овом региону раније није дешавало.

Опрезна совјетизација

Постер Азербејџана 1938. Стаљин.

Пазећи да не наљути западне силе СССР је у Јужном Азербејџану спроводио опрезну политику. Наглашавано је да комунисти нису дошли да совјетизују регион него само да помогну локалном становништву у препороду националног идентитета.

Совјетски стручњаци нису радили само са сиромашним становништвом него су такође покушавали да утичу и на имућније слојеве становништва. И поред тешког рата против Немаца достављали су у Јужни Азербејџан велике количине жита, шећера и керозина.

У априлу 1944. године у СССР-у је основана Управа муслимана Кавказа која се активно укључила у регулисање духовног живота иранских азербејџанаца.

То је такође учињено да би се ово становништво окренуло Совјетском Савезу. СССР је пажљиво давао Јужном Азербејџану до знања да му је боље живети у Совјетском Савезу него у Ирану.

Напротив, после слома нацизма Совјетски Савез је могао више да се позабави борбом за Јужни Азербејџан. Појачана је совјетска пропаганда као и делатност совјетских специјалних служби усмерена на ликвидацију шахових присталица.

Позиције СССР-а у овом региону су постале толико јаке да је лидер Азербејџанске ССР Мир Џафар Багиров, који је интензивно радио у северном Ирану и маштао о томе да постане „ујединитељ Азербејџана“, изазивачки говорио: „Ако хоћете да знате истину, и Техеран је древни азербејџански град“.

Иран, 1. јун 1947. Камион натоварен цевима за будући гасовод прелази реку.

СССР је 1945. године донео одлуку о економској интеграцији овог региона са Совјетским Савезом. У Јужни Азербејџан су упућени стручњаци за изградњу предузећа и потрагу за налазиштима нафте.

У новембру исте године техеранске власти су коначно изгубиле Јужни Азербејџан, који и пре тога практично нису контралисале. Герилски одреди просовјетске Демократске партије иранског Азербејџана уз интензивну подршку совјетских трупа заузеле су кључне државне институције у земљи и разоружале део иранске армије и полиције.

Већ 12. децембра 1945. године проглашена је Демократска Република Азербејџан на челу са Сеидом Џафаром Пишеваријем. Формално се сматрало да је то „аутономна република“ у склопу Ирана, али се овај ентитет заправо пуном паром кретао у правцу Совјетског Савеза.

Држава Курда

Демократска Република Азербејџан на карти.

Нешто касније, у јануару 1946. године, проглашено је оснивање другог државног ентитета на територији северног Ирана. Овога пута је то била курдска Република Махабад.

Мање курдске територије су доспеле под контролу СССР-а заједно са земљама Јужног Азербејџана. Совјетско руководство је још 1941. одлучило да не игра на курдску карту и да се потпуно усредсреди на проблем Азербејџанаца.

Тек у каснијој фази, у јесен 1945. године, Мир Џафар Багиров је подржао оснивање Курдске народне партије која је 22. јануара 1946. стала на чело проглашене Курдске Народне Републике (познатије као Република Махабад).

Курди.

За разлику од Јужног Азербејџана, власт овде није уживала ширу подршку становништва и држала се само на совјетским бајонетима.

Неславни епилог

Иран уопште није намеравао да се одрекне северних територија. Совјетска армија је спречавала иранске трупе да уђу у Јужни Азербејџан и зато је Техеран одлучио да дејствује дипломатским методама.

Савет Безбедности УН гласа за наставак дискусије о преговорима између Ирана и Совјетског Савеза око Азербејџана после захтева СССР-а да се тај спор окарактерише као решен.

Он је оптужио СССР за експанзионизам и поднео прву званичну жалбу Савету безбедности УН у историји ове организације. Иран су активно подржале САД и Велика Британија.

Совјетско руководство се изненада нашло под снажним притиском УН и западних земаља. Постало је јасно да иранска авантура не може бити крунисана успехом. Зато је Стаљин одлучио да се ценка. После вишемесечних преговора добио је обећање иранског премијера Кавама ас Салтанија да ће после повлачења совјетских трупа СССР-у бити дозвољена индустријализација нафтних налазишта у северном Ирану. То обећање никада неће бити испуњено.

После повлачења совјетске армије у мају 1946. године самопроглашене народне републике су фактички биле осуђене на пропаст. Али оне су и без подршке СССР-а биле спремне да се супротставе иранској армији.

Хладан туш за Азербејџанце и Курде била је Стаљинова порука: „Кавам као премијер има формално право да пошаље трупе у сваки део Ирана, па и у Азербејџан, и зато је даљи оружани отпор несврсисходан, непотребан и неповољан“.

Сеид Џафар Пишевари

У новембру и децембру 1946. године иранска армија је без борбе запосела северне територије и упразнила обе самопроглашене републике. Руководство Републике Махабад је погубљено, а лидери Демократске Републике Азербејџан су успели да пребегну у СССР.

Тамо, међутим, нису дочекани као што су очекивали. Неки од њих су убрзо затим оптужени за „шпијунско деловање“ и отерани у логоре. Шеф упражњене државе Сеид Џафар Пишевари погинуо је у саобраћајној несрећи коју су подметнуле совјетске специјалне службе. Сахрањен је уз све почасти у Бакуу, главном граду совјетског Азербејџана.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“