Неко из старије генерације се са носталгијом присећа бесплатних путовања у одмаралишта које су совјетски грађани добијали на послу, дијеталне исхране, екскурзија и вечерњих дискотека. Док други кажу да си био срећан ако одеш код рођака на село, и да су море могли само да сањају. Купање у оближњој реци, пецање и копање баште били су једина могућа задовољства. Какав је заиста био годишњи одмор једног просечног совјетског човека?
Како се одмор плаћао
Борис Кавашкин/TASS
Плаћени одмор се у Русији појавио 1918. До 1967. одмарало се само 12 радних дана у години, да бисмо постепено стигли до данашњих 28. Неки радници су међутим имали и дужи одмор, на пример запослени на такозваном Крајњем северу имали су 45 слободних дана у години, просветни радници од 24 до 48 дана, а они који су се бавили послом ризичним по здравље добијали су плус 36 дана одмора. Пре одмора раднику би исплатили новац, а за 2-3 недеље одмора могао је да прими и месечну плату. Већина људи је наравно волела да се одмара преко лета. Шта су Совјети могли себи да приуште?
Одмаралиште
Истина је да је у совјетска времена у земљи било пуно одмаралишта, бања у којима су се обављале и медицинске процедуре. У Краснодарском крају, на Криму, у Абхазији, на Бајкалу и Алтају седамдесетих година било их је преко хиљаду.
Владимир Вдовин/Sputnik
Гости ових одмаралишта су се након медицинских прегледа придржавали специјалне дијете, и свако вече су имали забавни програм. Био је то својеврсни „ол инклузив“, јер људи се ни на шта више нису трошили.
В. Кузмин/Sputnik
Путовање на море и тронедељни боравак у одмаралишту коштали су од 160 до 220 рубаља (просечна плата је била око 170 рубаља), а у одмаралиште без медицинских третмана – 40 рубаља. Али то не значи да су људи плаћали све из свог џепа. Радник је плаћао само трећину, а остало његово предузеће, док су се пензинери, ветерани рата и самохране мајке одмарали бесплатно.
Јуриј Лизунов / TASS
„Септембра 1986. био сам са оцем преко синдиката у Анапи у одмаралишту 'Ежени Котон'. Завршио сам шести разред. То је био совјетски 'ол инклузив': два кревета у четворокреветној соби, четири оброка дневно и медицински прегледи, различите процедуре“, присећа се Бен Ељман на једном интернет форуму. „Не сећам се да ли смо имали клозет у соби, али туш кабину сигурно нисмо. Била је заједничка бања. Хранили су нас лепо и избор хране је био велик. Одмаралиште је било поред самог мора. Плажа није била претрпана.“
Виктор Кошевој/TASS
Али доспети на такво место није било лако, посебно ако говоримо о Сочију и Јалти. Свако предузеће је располагало са ограниченим бројем места у некој бањи, и чекало се на ред. Један радник је могао да се нада да ће добити путовање на море једном у неколико година. Собу су делили непознати људи. Данас су многа совјетска одмаралишта обични хотели и цене су наравно „капиталистичке“.
Јаков Рјумкин/Sputnik
„На дивљака“
На море су без помоћи предузећа путовали и они који би успели да купе карту за воз или авион. Најпопуларнија дестинације су биле јужна обала Крима (Алушта, Јалта), Сочи, Анапа и Абхазија.
Смештај се тражио у приватних кућама. Број хотела није био велик, а и соба код приватника је била јефтина. Кревет је седамдесетих година на Криму коштао од 1 до 3 рубље за ноћ. Породица је могла да изнајми собу, а усамљени путници би делили собу са непознатим људима.
Сергеј Сметањин/Sputnik
„Путовала сам двапут с тетком на Црно море, у Севастопољ. Ишле смо на дивљака, путовале вагонима треће класе (тетка је учитељица, мама инжењер, плус пензија после смрти оца који је био војно лице). У Јурмалу сам са мамом путовала такође на дивљака. Становници Лењинграда су могли лакше да изнајме собу, пошто се сматрало да су културни људи. И мештани су дочекивали возове из Лењинграда“, присећа се Дијана. „Собе у Јурмали су коштале, чини ми се, 7 рубаља.“
Олег Иванов/Sputnik
А ако је човек имао аутомобил (што је било реткост) питање одмора се решавало лакше. Узимао се шатор, лонци, храна за две недеље и породица би кренула на југ на свом жигулију или волги.
„Кад смо путовали негде на дивље узимали смо храну која се не квари брзо. Конзерве, житарице, чајну кобасицу... Чини ми се чак да смо топили путер и носили га у теглама. И обавезно тоалет папир. Ако заборавиш тоалет папир – крај! Тамо га више нећеш купити“, пише Јелена из Москве.
Сергеј Метелица / TASS
„Храну смо на југу спремали сами или јели у мензама. Порција ражњића је коштала 75 копејки, вечера у ресторану за двоје 10 рубаља. Могли смо да изнајмимо чамац (40-50 копејки за сат времена), да се провозамо на рингишпилу за 50 копејки, да крстаримо за један и по рубаљ. Туристи су са одмора доносили кући свеже воће којег у градовима није било.“
Да ли је добро имати кућу на селу?
Према подацима агенције ТАСС, 1968. на Криму се одмарало 3 милиона на дивљака, а организовано 1 милион људи. 1988 било је преко 6 милиона туриста на дивље и 2 милиона гостију одмаралишта и бања. 1991. године у одмаралиштима је било укупно 1,3 милиона места, а СССР је 1989. имао преко 286 милиона становника.
„Нису се сви моји рођаци одмарали на Црном (па и на Азовском или Каспијском) мору. Нису се сви моји школски другови (па и њихови родитељи) одмарали на мору. Кад сам био у армији, посебно већ у Сибиру, сазнао сам да скоро нико у мојој касарни није видео море“, пише популарни блогер Germanych.
Н. Желудович / TASS
Кад родитељи нису могли да приуште одмаралиште слали су децу у село. Нису сви имали викендице, али су скоро сви имали рођаке на селу. Копали су башту, купали се у реци или језеру и пецали.
Било је такође популарно изнајмљивање викенд куће, или макар само собе или две. Цена је зависила од тога колико је село удаљено од града. Али без разлике да ли је кућа мала или велика, клозет је наравно био пољски.