Шта је Совјетски Савез страним туристима дозвољавао да виде?

Мада је Совјетски Савез био прилично затворена земља, то не значи да нико у њега није долазио. За странце је такво путовање било прилично скупа авантура, али зато су могли да доживе нешто заиста незаборавно.

То није само путовање, већ пут у нови свет

Већ током првих година после настанка совјетске државе, њено руководство је почело да размишља о томе како да привуче стране туристе, јер су девизе биле преко потребне домаћој економији. 1929. године основано је државно акционарско друштво „Интурист”, које је заправо имало монопол на продају туристичких аранжмана у СССР-у. Један од слогана ове агенције гласио је овако: „то није само путовање, то је пут у нови свет”. И туристи су почели да долазе.

Међу првима биле су јавне личности, писци, сликари: 1927. године СССР је посетио Теодор Драјзер, 1932. Бернард Шоу, 1935. добитник Нобелове награде француски књижевник Ромен Ролан.

30-их година „Интурист” отвара канцеларије у Великој Британији, Немачкој, САД. До Великог отаџбинског рата Совјетски Савез је посетило око 129 хиљада страних туриста. Гостима су биле понуђене различите маршруте широм земље, од престонице до Далеког истока. Госте су покушавали да привуку оваквим плакатима, које су израђивали најбољи совјетски илустратори.

Осим Москве и Лењинграда на плакатима су приказивани пејзажи Крима, крстарење по Волги и обилазак земље колима.

Туристи су поново почели да долазе тек после рата, 50-их година, када је објављено „отопљавање” и Никита Хрушчов почео да путује по свету, а Совјетски Савез да одржава међународне манифестације као што је фестивал омладине и студената. У СССР-у је у периоду од 1956. до 1985. године боравило преко 70 милиона туриста из 162 земље.

Међутим, совјетском руководству није падало на памет да дозволи странцима да сами вршљају по земљи. Могли су да разгледају Совјетски Савез само у пратњи водича-преводиоца из „Интуриста”, док лични планови никога нису занимали. А туристима су показивана искључиво достигнућа совјетске привреде и идеолошки проверен начин живота. 

Писац научне фантастике Роберт Хајлајн је 1959-1960. са супругом Вирџинијом посетио СССР са групом „Интуриста”. После тога је записао да водичи све контролишу, да је курс долара чист лоповлук (4 рубље за долар) и да не треба очекивати услугу каква постоји у САД.

„Никако вам не могу препоручити делукс класу, јер је чак и оно најбоље у Русији невероватно лоше по нашим стандардима: купатила без каде, чак и читави хотели без каде, недостатак топле воде, ексцентрични, да не употребим  оштрију реч, тоалети, лоша јела, прљаво посуђе, чекање које вас излуђује”, пише он у чланку под називом „Унутар Интуриста”.

Како би се припремила за путовање, његова жена је чак учила руски, али то је било потпуно бескорисно, јер су они били „заробљеници Интуриста и видели су и чули само оно што су им дозволи”. Писац је израчунао да је путовање обичног Американца у социјализам коштало 4500 долара за месец дана, што је био огроман новац.

Водич је морао да буде политички писмен

Добар одабир кадрова за рад у „Интуристу” није био лак задатак. Водичи су морали не само да имају високо филолошко образовање и да говоре неколико језика, већ је требало да знају и о чему не треба да говоре, као и да умеју добро да прикажу достигнућа совјетског државног уређења.

Жена која је као водич Интуриста радила 70-их и 80-их година анонимно је рекла за руске медије да се дешавало да су млади из иностранства продавали ствари из капиталистичких земаља совјетским грађанима, али затим нису знали шта да раде са рубљама. „Једном приликом, током путовања Транссибирском магистралом група студената из САД се у возу упознала са војницима и заменила са њима одећу. Онда је јадни официр морао по возу да тражи преводиоца како би ствари вратио назад, а затим је своје војнике закључао у купе да не би разговарали са туристима.”

Где су водили туристе?

Путовање је по правилупочињало у Москви или Лењинграду, где су се налазили највећи аеродроми. Даље је све зависило од аранжмана.  

Лети су били популарни обиласци летовалишта на Црном мору. Према подацима агенције ТАСС, 1968. године број туриста који су се одмарали на Криму био је око 4 милиона, од чега су 30,6 хиљада били странци из 40 земаља. Међу њима највише је било грађана из Западне Немачке – 8,2 хиљада, Источне Немачке – 4,4 хиљада, Чехословачке – 3,5 хиљада, Италије – 3,1 хиљада, САД – 2,8 хиљада туриста. Две трећине њих допутовало је бродом.

Ако је путовање било у мају или новембру, туристе су обавезно водили на уличне митинге.

Омладина као чувар идеологије

Посебна врста туризма био је рад са студентима и радном омладином из иностранства, посебно из земаља социјалистичког блока (Источна Немачка, Чехословачка, Југославија, Куба). 1959. године у Гурзуфу на Криму је отворен међународни камп „Спутник”, где су лето могли да проведу страни и совјетски грађани узраста од 18 до 35 година. До краја 70-их у кампу је боравило 180 хиљада туриста, од којих је 70 хиљада било из иностранства.

За госте је организован огроман број занимљивих манифестација, од сусрета са совјетским спортистима до дискусија на глобалне теме као што је разоружање. У камповима су се одржавали национални дани и обавезно су организоване „логорске ватре мира”. Акценат је био управо на пријатељству између народа. Наравно, ту су биле и екскурзије, излети, спортска такмичења.

Наравно, ту су долазили само „идеолошки поуздани” совјетски студенти и ударници. Међутим, руководство кампа је истицало да су људи у кампу и тако „показивали аполитичност, жељу за неформалном комуникацијом са странцима, уживање у плажама и забави”.

Прочитајте такође! Какав је годишњи одмор могао себи да прушти совјетски грађанин