Зашто су Руси пробушили највећу рупу у Земљиној кори

Семјон Мајстерман/ТАСС, Freepik
„Паклени бунар“ је одавно напуштен. Али ова највећа на свету бушотина постоји и данас, а приче о њој су загонетне.

Централни торањ над Колском ултрадубоком бушотином 1970-их

Као и свако непоновљиво место на свету или феномен, Колску бушотину (дубине 12.226 м, пречника 23 см) прате језиве приче, а зову је још „паклени бунар“. Кажу да су на око 12 километара дубине измерили температуру од преко 1000 степени Целзијуса. Спуштен је микрофон отпоран на високе температуре који је снимио људске крике и вапаје. Дошли су до пакла! 

Микрофон отпоран на тако високе температуре наравно не постоји. Бушење је заиста заустављено на дубини од 12.262 метра и измерена је температура од 200 степени Целзијусових. Али руководилац пројекта, геолог Давид Губерман, признаје да се 1995. године догодило нешто што сам не може да објасни... 

Зашто је бушотина била потребна?

Бушотина на Колском полуострву је била део једног од најамбициознијих пројеката тог доба. У Совјетском Савезу је направљено укупно 12 ултрадубоких бушотина, међу којима су 6 км дубока на Уралу и Јен Јахинска у Западном Сибиру дубока 8,25 км, све са циљем геолошког истраживања Земљине коре. 

1. јануара 1984.

Бушење је трајало у интервалима од 1978. до 1992. Колско полуострво наравно није случајно изабрано пошто представља горњи слој Балтичке плоче од гранита и минерала настале пре око 3 милијарде година. То је и једна од настаријих тектонских плоча на планети, а стога и занимљива за истраживање. 

Дубоко у рупи

Прве четири године се све одвијало по плану, Земљина кора је пробушена до дубине од седам километара. Затим је постављена друга бушилица тешка 200 тона. До краја 1983. године бушотина је достигла 12 км, али 1984. догодила се несрећа.

Пробушили 12.000 метара! Пробушићемо и 15.000 метара! (27.12.1983.)

Одвојила се цев дужине пет километара и запушила рупу. У трен ока изгубљено је све што се постигло за пет година рада. Бушење у другом смеру је настављено са дубине од 7000 метара. 

До 1990-те године дубина „пакленог бунара“ је достигла 12.262 метра, а затим је бушење престало иако је примарни циљ пројекта било достизање дубине од 15.000 метара. Пет година касније у „бунару“ је дошло до експлозије коју не може да објасни ни Давид Губерман, а због недостатка финансијских средстава пројекат је званично напуштен 2006. Две године касније напуштен је и сам локалитет који се данас налази у фази пропадања.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“