Пет раздобља када се Русија нашла на граници нестанка

Руско царство је настало у 16. веку, када је велики кнез московски Иван IV Грозни крунисан за цара. Убрзо након тога царство је доживело прву велику политичку кризу.

1. Смутно доба и пољска инвазија

Син Ивана Грозног, Фјодор I Иванович, умро је 1598. године, не оставивши наследника. Тиме је династија Рјуриковича окончала своју владавину. Моћ Бориса Годунова, брата Фјодорове жене Ирине, који је наследио престо, била је нестабилна. Уследила је велика глад и бројни устанци су потресли земљу. 1605. године, после Годуновљеве смрти, почело је Смутно доба.

Током овог периода на престолу се сменило неколико личности, међу којима су били Лажни Димитрије I и Лажни Димитрије II, затим Василије IV Шујски (који је владао од 1606. до 1610.), и Савет од седам бољара, који су сменили Шујског и позвали Пољаке у Москву.

Пољаци су планирали да Владислав IV Васа, син њиховог краља, Сигмунда III Васе, постане владар Русије. Према њиховим плановима, ова земља није требало да постане део Пољско-литванске уније, већ само сателитска држава. То је, међутим, значило да би Русија готово сасвим извесно изгубила свој суверенитет.

На срећу, народ је подигао устанак под вођством Кузме Мињина и кнеза Дмитрија Пожарског. Москва је ослобођена од пољских освајача. За новог цара изабран је Михаил Фјодорович Романов.

2. Крај 17. века

У 17. веку Русија је у свој састав укључила Левообалску Украјину, што је значило да је добила заједничку границу са Отоманским царством. Тако се Русија прикључила антитурској европској коалицији и прекинула са изолационистичким приступом спољној политици.

Постало је јасно да је Русија прилично неразвијена у поређењу са европским земљама. У том тренутку она је имала све што је потребно да постане империја која може да се носи са европским државама, али традиционалистички приступ цара Алексеја (оца Петра Великог) и његових доглавника успоравао је развој земље.

Русија није имала ефикасну савремену војску. Производња робе није се добро развијала због застарелих закона и царина. Раскол у Руској православној цркви довео је до поделе на званичну цркву и Староверце, што је унело раздор међу народ. Устанци и побуне потресали су земљу. Међу њима је најзапаженији био устанак Стењке Разина, када побуњени козаци замало нису заузели Москву.

Историчари готово једногласно сматрају да би без Петра Великог и његових помало исхитрених и веома сурових реформи Русија била поражена од Шведске са њеном беспрекорном војском и способним Карлом XII, мада су његови планови у случају победе били нејасни; знамо само да је желео да опколи и заузме Москву. Међутим, Петрова унутрашња и спољна политика су, уз помоћ неких европских земаља, успели Русију да извуку из кризе. Обновљена и оснажена, 1721. године Русија је званично постала империја.

3. Наполеонов поход на Русију

Највећи непријатељ Наполеонове Француске била је Велика Британија, која је у то доба била велика колонијална сила. Како би отежао стање у Британији, Наполеон је увео континенталну блокаду. Био је то масовни ембарго на британску робу, који су морале да поштују све европске земље. Осим Русије, коју је Наполеон планирао да освоји за пет дана (од 1811). Он није планирао да мења руски политички систем. Вероватно је само желео да од Русије начини сателитску државу, као што је учинио са многим европским земљама.

Мада је Наполеонова војска од преко 600 хиљада војника ефикасно промарширала кроз Русију и заузела Москву, Наполеону није остало ништа друго да освоји. Али тада је кренуо герилски рат против Француза у пуном замаху. Залихе муниције и намирница биле су им ограничене, а путеви за снабдевање непрекидно угрожени, док је руска војска чекала свој тренутак за одмазду. Заробљен у спаљеној Москви, Наполеон је покушао да преговара о миру, али узалуд. На крају је морао да се повуче.

4. Револуције 1917-1918.

1917-1918. године Русија је вероватно била исто толико близу губљења суверенитета као и у Смутно доба. У Москви или Санкт Петербургу није било освајача, али после убиства руске царске породице 14 страних земаља је упало на руску територију. Северне територије, Далеки исток, Крим – многи делови Русије су били нападнути.

Међутим, нападачи нису имали јасан план деловања. Највероватније су само чекали да виде која страна ће победити у руском Грађанском раду између бољшевика и монархиста, који су још били одани империји и надали се да ће на власт вратити Романове.

Такође је тачно да би, у случају да је пропао покушај бољшевика да преузму власт, земља готово сигурно била препуштена тоталном хаосу и изгубила свој континуитет. То се ипак није догодило, јер су бољшевици однели победу против Белих и са невиђеном суровошћу их казнили. У међувремену СССР је већ био у повоју.

5. Други светски рат

За разлику од Наполеона, који је планирао да у Русији постави свог краља и натера ову земљу да му плаћа порез и храни његову војску, Хитлер је планирао геноцид и етничко чишћење Русије. Ова монструозан Генерални план за Исток подразумевао је да грађани који су „у расном погледу незадовољавајући” буду послати у Сибир, на Далеки исток и у Латинску Америку. Требало је да милиони људи буде уништено у логорима смрти.

Током рата нацисти су починили бројна зверства над грађанима СССР-а. Многи људи су транспортовани у Немачку као робље, а на хиљаде их је погубљено. СССР је изгубио преко 27 милиона људи у рату, а још милиони су рањени и остали инвалиди. Ипак, Совјетски Савез је успео да заустави нацистичку најезду.