Како је Стаљин пропустио прилику да згрне богатство на саудијској нафти

У марту 1938. године свет се променио када су Американци у Саудијској Арабији пронашли нафту. Нафташи из калифорнијске нафтне компаније Arabian Standard Oil Company (будуће Arabian American Oil Company или Aramco) открили су налазиште нафте довољно богато за комерцијалну производњу.

То није било лако: откриће је дошло тек након неколико година бушења која су се чинила узалудним. „Директори компаније у Сан Франциску већ су почели да размишљају о томе да се сасвим повуку из Саудијске Арабије. Они су већ били уложили милионе долара у бушотине у пустињи”, објавио је часопис Saudi Aramco World. Али су истрајали и то им је донело велики успех.

Амерички нафташи нису сами радили на бушотинама у пустињи. Они су потписали споразум о концесији на нафту са владом краља Ибн Сауда. То је сигурно имало дугорочне последице: Саудијска Арабија је постала један од водећих произвођача нафте на свету, а такође је остала близак савезник Америке на Блиском истоку. Али још једна земља је могла да има користити од нафтних налазишта Саудијске Арабије и то није био нико други него Совјетски Савез.

Оснивање саудијске државе

До 30-их година 20. века Саудијска Арабија је била неразвијена земља на тадашњој периферији света. Ибн Сауд је предводио армију бедуина и освојио државу Хеџаз (у којој су се налазили свети исламски градови Мека и Медина) и 1926. године прогласио своју власт.

Абдулазиз ибн Сауд

Getty Images, Public Domain

Неочекивано, СССР је био прва земља која је признала ново краљевство (назив „Саудијска Арабија” појавио се тек касније, почетком 30-их). „Совјетска влада, поштујући народ Хеџаза, признаје Вас као краља Хеџаза и Неџда”, гласила је порука коју је совјетски изасланик предао Ибн Сауду. Он се заузврат захвалио СССР-у, написавши: „Спремни смо да са совјетском владом имамо пријатељске односе…”

Овакав дипломатски успех био је могућ захваљујући конзулу генералу Кариму Хакимову, совјетском дипломати који се спријатељио са Ибн Саудом и потпуно га шармирао. Муслиман башкирског порекла, Хакимов је некад радио у Ирану и познавао арапску културу и језик. Арапи су га чак звали „црвени паша”, користећи ову симболичну почасну титулу.

Карим Хакимов

Getty Images, Public Domain

Добри односи

Ибн Сауд и његови поданици били су вахабити, присталице крајње догматског покрета у исламу. Откуд то да су они били у добрим односима са совјетским званичницима који су обожавали само Карла Маркса и Владимира Лењина и предводили атеистичку интернационалну револуцију? У питању су били политички разлози: за Совјете је било важно да подрже независну арапску државу која се супротстављала Британцима у региону. Зато радије нису спомињали атеизам и револуцију.

„У Саудијској Арабији није било линије 'коминтерне' [совјетска политика подршке комунистичким револуционарима], зато што саудијско друштво није било спремно да подржи такве идеје и совјетска Русија је више пажње поклањала антибританском потенцијалу ове земље”, записао је Виталиј Наумкин, директор Института за оријенталне студије Руске академије наука.

Иронично је то што је почетком 30-их година СССР помогао Саудијској Арабији са енергентима: Хакимовљев наследник Назир Тјурјакулов (још један муслимански совјетски дипломата) и Ибн Сауд су се договорили о испорукама гаса и керозина. У то доба Саудијци нису имали појма да практично ходају по нафти. 1932. године принц Фејзал ибн Абдулазиз (краљ од 1964. до 1975.) је чак посетио Москву.

Назир Тјурјакулов

Getty Images, Public Domain

Принчева посета

Фејзалова посета је била неуспешна. Тражио је од Москве велику своту новца, али совјетска влада га је подсетила да не би било наодмет да Саудијци прво врате дуг за гас и керозин. Други проблем је био у томе што СССР није желео да дозволи својим грађанима муслиманима да одлазе на хаџилук у Меку и Медину. То је било недопустиво за једну комунистичку земљу.

Карим Хакимов у друштву будућег краља Саудијске Арабије Фејзала ибн Абдулазиза

Getty Images, Public Domain

Ипак, обе стране су имале само лепе речи о тој посети. Совјетски часопис Огоњок је писао: „Значај Арабијског полуострва је из године у годину све већи. Појава независне државе у том региону је веома важна...“ Пет година касније дошло је до наглог заокрета у билатералним односима. 

Горки крај 

Карима Хакимова и Назира Тјурјакулова, совјетске дипломатске представнике који су успоставили односе са Ријадом и имали јаке везе са саудијском елитом, позвали су у Москву 1937-1938. Било је то време такозваног Великог терора, када је у Совјетском Савезу ликвидирано око 600 000 „државних непријатеља“. Хакимов и Тјурјакулов су проглашени за шпијуне и стрељани. Рехабилитовани су педесетих година. 

Назир Тјурјакулов после хапшења

Getty Images, Archive

Убиство пријатеља је разочарало саудијског краља и он је одбио да прими друге совјетске дипломате. Совјетско-саудијски односи су 1938. фактички престали да постоје. Исте године иницијативу су преузели Американци и пронашли нафту. Тако је једна краљевина бедуина усред недођије постала стратешки важна земља. 

Кроз пола века, 1985. године, одлука Саудијске Арабије да увећа производњу нафте је озбиљно нашкодила Совјетском Савезу, још једном великом извознику црног злата. „Цена нафте је четвороструко пала, то је коштало СССР 20 милијарди долара“, писао је о разлозима економског колапса државе Јегор Гајдар, познати руски економиста и политичар. 

Гајдар је веровао да је дампинговање цене нафте последњи ексер забијен у мртвачки ковчег Совјетског Савеза. Можда ће неко рећи да је то претеривање, али у сваком случају саудијска политика је веома погоршала стање и тако слабе совјетске економије. Остаје нам само да нагађамо да ли би Стаљин погубио Хакимова и Тјурјакулова да је знао како ће све да се заврши.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!