Москва шездесетих година. Модерно обучен младић чами испред ГУМ-а или неког скупљег хотела. Отворио је лов на странце. „Уелком ту Москоу! Могу ли да вам помогнем? Да вам покажем околину? Да вас поведем можда на праву совјетску кућну журку?“
Овако се типични прекупац фарцовшчик упознавао са странцима: добронамеран, са осмехом на лицу, мало зна енглески и спреман је да покаже Москву коју му неће показати ниједан професионални водич. Прави циљ овог мангупа је да купи било који страни производ: жваку, фармерке, страну валути, макар кесу са логом познате фирме.
Совјетска одећа је била идентична, монотона. Кад је грађанин желео да набаци неке модерне крпице могао је да их тражи само код прекупаца.
„У совјетским продавницама избор није био велик“, присећа се Јекатерина Данилова, осамдесетих млада девојка у СССР-у. „Чим би видели ред испред неке продавнице, људи су се заустављали иако нису имали појма каква је то нова роба. Понекад сте могли да наиђете на неки нови шешир, шминку...“
Улични шпекуланти су били нешто сасвим друго. Они су куповали од странаца модерну на западу одећу и продавали је својим сународницима десет пута скупље.
„Фарцовка“ је била начин живота и имала је своја строга правила. Рецимо, прекупац није никада покушавао да превари колегу или редовну муштерију. А насамарити новог купца - до миле воље!
„Једном сам са пријатељима продавао дечју тексас одећу испред Кијевске железничке станице, и говорили смо да је од гуме да би муштерије помислиле да ће дуже трајати“, сећа се стари фарцовшчик Василиј Уткин.
Све је иначе почело крајем педесетих када су се појавили обожаваоци западне музике, одеће и западног начина живота које су звали стиљаги, односно момци са стилом. Били су то први купци, а затим и препродавци западне одеће. Бизнис идеју су касније многи преузели.
Био је то и веома опасан посао. Најпознатији је случај Рокотова, Фајбишенка и Јаковљева осуђених на смртну казну 1961. због трговине страном робом. Милиција је у стану Јана Рокотова нашла чак 1,5 милион долара (данас би то било око 12,5 милиона долара) у страној валути и злату.
Обични прекупци нису били богати као Рокотов, али живели су лепо. Фармерке познате стране марке су могли да продају за 150 рубаља, што је била просечна месечна плата у СССР-у осамдесетих.
„Био сам ученик основне школе 1982. кад нам је учитељица испричала да постоје људи који продају своју отаџбину, продају совјетски грб странцима. И рекла нам је колико цене тај грб. После часова потрчао сам у најближу продавницу и потрошио читав џепарац на совјетске значке. Зарадио сам 50 рубаља продајући их страним туристима. Просечна плата је тада била око 120 рубаља“, сећа се Јевгениј Семјонов, касније накупац стране тексас одеће, алкохола, жвака, грамофонски плоча и свега осталог.
На прелазу из осамдесетих у деведесете СССР више није био тако изолован и грађани су могли да путују по свету. Страна роба је полако пунила совјетске продавнице. Фарцовка је постала ствар прошлости.
„Почетком деведесетих успео сам да купим ретке вијетнамске рекете за стони тенис. И како сам се само изненадио кад сам их видео у домаћим продавницама“, прича Генадиј Житњиков, некадашњи препродавац.
Бизнис који је дуго времена био незаконит постао је сасвим легалан у новој Русији.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
