Зашто се СССР није придружио савезницима 1939. године?

У пролеће 1939. године ситуација у Европи је била врло тешка. Велика Британија и Француска су покушавале да одобровоље Адолфа Хитлера, али је његов апетит од тога постајао још већи тако да је њихова политика доживела потпуни крах.

Британски премијер Невил Чемберлен и француски премијер Едуард Даладје су „пустили“ Немачку да анектира Аустрију, а затим су приморали Чехословачку да препусти Хитлеру своју Судетску област настањену Немцима. Чемберлен је у Минхену потписао споразум са Хитлером, а по повратку се хвалио како се вратио доносећи „мир нашем времену“. Само шест месеци касније, у марту 1939, Хитлер је прекршио тај споразум и окупирао остатак Чехословачке. Постало је јасно да се Немачка не може заситити и Запад се најзад окренуо Москви.

Стаљинови наговештаји

Стаљин

Емануил Евзерихин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Неколико дана пре него што ће немачке трупе окупирати Чехословачку Јосиф Стаљин је одржао говор на конгресу Комунистичке партије у Москви. „Државе-агресори воде рат кршећи интересе неагресивних држава, конкретно Енглеске, Француске и САД... Ми подржавамо народе који су постали жртве агресије и боримо се за независност њихових отаџбина“, рекао је он.

То је био јасан наговештај да је Москва спремна за преговоре са западним демократијама, мада их је Совјетски Савез још увек третирао као непријатељске капиталистичке нације. Стаљин је схватао да је СССР-у преко потребан савез са Енглеском и Француском како се не би самостално суочио са моћним силама Осовине. Формирање коалиције која се против Хитлера може борити на два фронта изгледало је 1939. године као варијанта која може зауставити немачког диктатора.

Хитлер је окупацијом Чехословачке погазио све своје раније споразуме са Британијом и Француском, после чега је Запад коначно сагледао сву опасност своје игре. Па ипак, било је тешко формирати савез са Совјетима јер су се Енглеска и Француска, а поготово суседне земље (што је још важније), више плашиле Стаљина него Хитлера.

Несугласице

Адолф Хитлер се рукује са британским премијером Невилом Чемберленом, са којим се састао 22. септембра 1938. године да размотри питање немачке окупације Судетске области.

Getty Images

Невил Чемберлен, који је одиграо одлучујућу улогу у обликовању политике западних демократија, мрзео је комунизам из дна душе. Била му је одвратна и сама помисао да сарађује са Стаљином. „Морам признати да немам нимало поверења у Русију. Уопште не верујем у њену способност да организује ефикасну офанзиву, чак и ако би то хтела. И не верујем у њене мотиве. Чини ми се да они немају много заједничког са нашим идејама слободе“, написао је он пријатељу у марту 1939. године.

Чемберлен је био тврдоглав и због својих антикомунистичких ставова, али и зато што у пролеће 1939. године између Немачке и СССР-а није постојала заједничка граница. Ако би Црвена армија заратила против нацистичке Немачке, онда би Пољска или Румунија морале да јој дозволе прелазак преко своје територије, што оне никако нису желеле.

„Совјетски Савез је био у територијалном спору и са Пољском и са Румунијом [због  Украјине, западне Белорусије и Молдавије]“, каже историчар Олег Будњицки, директор Међународног центра за проучавање историје и социологије Другог светског рата. „Због тога су обе ове земље страховале да совјетске трупе неће отићи са њихове територије ако једном уђу“.

Британија и Француска су гарантовале помоћ Пољској и Румунији и зато Чемберлен није био спреман да изврши притисак на савезнике. Међутим, већи део британске јавности је имао другачије мишљење. Будући премијер Винстон Черчил је одржао ефектан говор у Сенату, изјавивши да „нема другог начина да се подржи Источни фронт против нацистичке агресије осим активне помоћи Русије“.Према испитивању јавног мњења у јуну 1939. године, 84% Британаца је подржавало војни савез Велике Британије, Француске и СССР-а. Тако су Чемберлен и Даладје невољно ипак почели да преговарају са Стаљином.

Преговарачи са слабим овлашћењима

Од 15. јуна до 2. августа британски, француски и совјетски представници су разговарали у Москви о политичким условима евентуалног споразума. Какав су договор постигли за два месеца дискутовања? Према њиховом пројекту, требало је да све три силе гарантују једна другој, а такође свим државама које се граниче са Немачком (Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија, Турска, Грчка и Белгија), војну помоћ у случају немачке агресије.

Постигнут је прелиминарни договор, али све је брзо пало у воду када су почели непосредни преговори војних мисија. Совјетски Савез је ове преговоре поверио маршалу Клименту Ворошилову, совјетском министру одбране и Стаљиновом блиском саборцу, док су Енглеска и Француска послале у Москву безначајне војне функционере – Адмирала Реџиналда Дракса и генерала Емеа Думанка, који чак нису били овлашћени да доносе било какве одлуке без одобрења својих влада.

Ћорсокак

Почетком августа 1939. године у Москву су допутовале енглеска и француска војна мисија ради преговора са Совјетским Савезом. На фотографији су адмирал Реџиналд Дракс и генерал Жозеф Думанк.

Sputnik

„Совјети су били запањени ниским позицијама представника да чак нису ни доживљавали озбиљно те преговоре“, каже Олег Будњицки. Преговори су доспели у ћорсокак чим је Ворошилов питао хоће ли Пољска и Румунија пустити Црвену армију да пређе преко њихове територије да би се сукобила са Немачком. Дракс и Думанк нису били овлашћени да одговоре на тако важно питање, јер је било јасно да Пољска и Румунија не би пристале на то. „Стаљин је сматрао да су те државе биле само марионете, тј. да су Енглеска и Француска су могле да их приморају на пристанак, али је заправо све било много компликованије – Лондон и Париз нису убедили Варшаву да је СССР бољи од Немачке“, истиче Будњицки.

Народни комесар за одбрану СССР-а Климент Јефремович Ворошилов на паради, Црвени трг, Москва.

Иван Шагин/Sputnik

Ворошилов је био кратак и јасан. „Совјетска мисија сматра да су без позитивног одговора на ово питање сви напори око склапања војног споразума осуђени на неуспех“, рекао је он позивајући Дракса и Думанка да уместо вођења преговора лепо проведу преостало време у Москви. Јалови преговори су званично прекинути 21. августа 1939. године.

Само два дана касније министар спољних послова Немачке Јоаким фон Рибентроп је допутовао у Москву да потпише споразум о ненападању (и у оквиру њега тајни протокол о „подели сфера утицаја“ у Пољској). Стаљин је изабрао конкретан споразум са Хитлером радије него наставак бескорисних преговора са Лондоном и Паризом.

Зашто је то учинио? Сазнајте овде!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!