Путници „Совјетског ковчега“: Како су Сједињене Државе депортовале своје радикале у совјетску Русију

Public domain
Бољшевици су једном утоварили на бродове све своје непожељне интелектуалце и послали их на Запад. Али још раније учинили су то Американци. Скупили су најопасније радничке и радикалне активисте и послали их Лењину као божићни поклон.

Дуго пре хладног рата и хистерије зване „долазе Руси“, Американци су узвикивали „долазе комуњаре“! Била је то паника касних 1910-их година. Револуција 1917. није променила само Русију. Она је јако утицала и на америчко друштво које се уплашило да ће комунисти и код њих преузети власт. 

Страх од црвених

Односи америчких власти са левичарима и анархистима никада нису били добри, али 1919. cу скоро прерасли у рат. Јуна те године италијански анархисти, следбеници Луиђија Галeанија, извели су бомбашке нападе у осам америчких градова, а на мети су биле судије, званичници миграционе политике и правници.

Бомбе никога нису убиле, али земљу је обузео страх да је на граници револуције и грађанског рата у руском стилу. 

Правник Александар Мичел Палмер, за кога је била намењена једна од бомби, изјавио је у Конгресу да су револуционaри спремни да униште власти САД једним ударцем.

Александар Мичел Палмер и ухапшени анархисти

Управо су Палмер и његов помоћник, а касније први директор ФБИ, Едгар Хувер организовали лов на левичаре и анархисте. Тако су у затвор доспели већином досељеници из западне и источне Европе, а власти су се досетиле како да очисте америчку земљу од тих странаца. 

Совјетски ковчег

Брод „Бафорд“ је испловио из луке Њујорка 21. децембра 1919. године, а у њему је било 249 радикала - амерички божићни поклон Лењину и Троцком. Породице депортованих су сазнале куд се брод упутио тек кад је био у отвореном мору. 

Новинари су ликовали. Управо су они дали броду библијско име: „Као што је Нојев ковчег спасио људски род, тако Совјетски ковчег има задатак да спаси Америку“, писао је New York Evening Journal.  

Батфорд - Совјетски ковчег

Иста осећања је испољио и The Saturday Evening Post: „Мејфлауер је брод којим су допутовали први градитељи ове земље, док је Бафорд брод којим су отпутовали они који желе да је униште.“ 

Совјетска Русија 

Пошто САД и Совјетска Русија нису имале дипломатске односе, брод је послат у Финску. Совјети су знали о њему и нестрпљиво чекали важне госте. Били су посебно заинтересовани за идеологе анархизма Александра Беркмана и Ему Голдман, коју је Хувер назвао „најопаснијом женом у Америци“.

Голдман, позната и као Црвена Ема, се присећала: „Били смо затворени 28 дана. Стражари су стајали испред кабина дан и ноћ. Мотрили су на нас и онај један сат на палуби кад смо могли да дишемо. Наши другови су се смрзавали у мрачним, влажним собама, слабо су нас хранили и нико од нас није знао куд пловимо. Ипак, надали смо се да ће то бити Русија, слободна нова Русија.“

Брод је допловио до финске обале, а финска војска је спровела путнике Совјетског ковчега до границе. Многи од ових људи су се борили у Руској Империји против монархије и били су приморани да напусте земљу. Сада су маштали да проведу остатак живота на совјетском тлу. 

Разочарaње 

Судбина многих путника Совјетског ковчега остаје непозната, али жив0тни пут појединаца можемо пропратити.

Ема Голдман и Александар Беркман су путовали по читавој земљи, састали се са Лењином, свим најпознатијим бољшевицима и обичним народом и прилично се разочарали у оно што виде.

Ужаснут акцијама тајне полиције у то време познате као Чека, Беркман је писао у својој „Руској трагедији“: „Од организације која је имала задатак да брани Револуцију, Чека се претворила у најстрашнију, неправедну и сурову организацију, која шири терор по читавој земљи.“ 

Ема Голдман и Александар Беркман

„Схватила сам да је стварност у Русији гротескна, ништа слично великом идеалу којем сам се надала и који ме је одвео у обећану земљу“, писала је Ема Голдам у књизи „Моје разочарање у Русију“: „Видела сам бољшевичку грозну државу, која уништава сваки конструктивни напор револуције, потискује и руши све.“

Голдман и Беркман су напустили Русију заувек. 

Совјетски мученик 

Али нису сви путници Совјетског ковчега били тако разочарани. Петар Бијанки, раније вођа јаке Уније руских радника у Америци, нашао је своје место у новој држави.

Петар Бијанки

Бијанки је урадио много тога корисног за Совјете: био је активан у обнављању транспортног систем у Сибиру, који је после грађанског рата био разорен, радио је као члан градске управе Петрограда и помоћник комесара брода у Балтичком мору. 

10. марта 1930. у устанку против Совјета у Алтајској области убијено је 11 активиста Комунистичке партије а међу њима и Петар Бијанки. Сви су проглашени за совјетске мученике.

 

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“