Од краја 1969. године из републичких одељења КГБ-а у подмосковски град Балашиху почели су да долазе најбољи оперативци, физички издржљиви, са знањем страних језика и искуством у агентурном раду.
Искусни иструктори претварали су њихову обуку у истинска искушења.
„Да би се човек прекалио треба створити такве услове у којима крајњим напорима може да уради све. Требало је пробити се беспућима, кроз снег до колена или до рамена, свеједно. Он је морао да испуни задатак, схватајући да ако га не испуни, за њега више неће бити наде“, објаснио је Анатолиј Набоков, резервни официр, ветеран специјалних служби КГБ-а, предавача КУОС-а.
„Избаце те негде у шуми, и за два сата мораш да пређеш 20 километара кроз шуму ноћу. Под пуном ратном опремом, а уз пут, треба да се сретнеш с неким, да добијеш од њега информацију, и у одређено време чекаће те кола. Ако закасниш пола сата, мораћеш још десет километара да пређеш, јер те аутомобил сада чека на другом месту према плану за резервну варијанту“, сећа се Александар Карелин, пуковник КГБ-а у пензији који је својевремено завршио КУОС.
Програме за агентурни рад, минирања и диверзије нису узалуд састављали најбољи стручњаци у својим областима. Они су за полазнике организовали теренска тестирања.
„Оставе вас ноћу, а ујутру већ треба да будете испод земље. Група од 12 људи износи неколико десетина кубика земље тако да у најближем полупречнику не остане ни један грумен земље. Све то треба да нестане у мочвари, потоку или где желиш. Толика посечена шума и оборена стабла не могу се ту оставити, треба их негде извући. И све то за само једну ноћ. Односно све вежбе су на граници физичких и психичких могућности. Мораш да се уклопиш, да стигнеш, обавиш задатак и то на највишем нивоу“, каже Игор Гиоргадзе, министар безбедности Грузије, 1993-1995, који је прошао поменуту обуку.
Група је с времена на време добијала моторолом специјалне информације. Рецимо, да се у одреду појавио рањеник кога је глумила лутка тешка 70 килограма.
„Ако кретање није зналачки организовано, бива исцрпљујуће, а ако се појави рањеник у позадини, онда је то велико оптерећење. Зато што практично зауставља целу групу у покрету. После доласка и реферисања 'друже пуковниче, група та и та је стигла' почињало се с гажењем лутке и ослобађањем од стреса“, објаснио је пуковник совјетског КГБ-а, руководилац КУОС-а (1983-1993 гг.) Сергеј Голов.
Сергеј Голов у средини
specnaz.ruДогађало се да нарочито довитљиви официри као одговор на информације о рањеном рапортирају штабу: „Нисмо успели да спасимо борца. Сахранили смо га на лицу места“. Када су такве групе завршавале вежбу, руководилац је узимао папир и читао симулирани владин телеграм: „За храброст и јунаштво одликовати погинулог звањем Хероја СССР-а и сахранити у отаџбини уз војне почасти“. После тога група је могла само да се врати назад и понови руту, али сада с лутком у рукама.
Ученицима је усађивано једно од главних правила спецназа, а то је да са задатка морају да се врате у истом саставу у коме су отишли. Ако буде било среће - живи или рањени, ако не - мртви. Али морају да се врате сви. Ствар је у томе да рад извиђачко-диверзантских група треба да се одвија у тишини, без остављања трагова. Идеално би било да резултат операције изгледа као стицај околности или несрећни случај. Сваки доказ, нарочито сахрањени борац може да има само непредвидиве последице, од ликвидације групе и откривања операције до објављивања рата.
На телевизијској станици „Звезда“ приказана је нова епизода серијала Тајни материјали која се бави јединственом школом совјетских диверзаната, њеним педагозима и методама рада.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
