У јануару 1945. исход рата у Европи био је свима познат из развоја стања на фронтовима. Још једина сламка спаса за коју су се хватали Немци у својој пропаганди или машти било је супероружје које је требало да преокрене ток рата, а у самој завршници жеља о сепаратном миру са Западом против Совјетског Савеза. Међутим без обзира на све, на Источном фронту Немци су и даље пружали огорчени отпор, како би што мање територије пало у руке Црвене армије у новој подели Европе.
Градови тврђаве били су један од метода супротстављању Црвеној армији. Окружене немачке снаге заједно са цивилима требало је да остану у позадини са нагомиланим резервама хране и муниције и да настављају да пружају отпор без обзира што их је Црвена армија заобишла. Један од таквих градова био је Кенигзберг (данас Калињинград).
Од краја јануара 1945. Црвена армија одсекла је Кенигзберг са копнене стране. Међутим због тога што је највећи део снага и ресурса био додељен наступајућим армијама у правцу Берлина први део операција био је ограничен на сужавање просторије дејства и окружене зоне. Хитлер је окружене немачке снаге у Кенигзбергу преименовао у Групу армија север чији је задатак био да издрже што дуже. Опкољена група немачке војске имала је око 130 000 људи под оружјем, рачунајући и снаге фолкс штурма и полиције. Град је био окружен са три појаса одбране. Први појас пролазио је на 6 до 8 км од центра града, састојао се из траншеја, противтенковског рова, противпешадијских и противтенковских препрека и минских поља. У том појасу налазило се и 15 тврђава подигнутих крајем 19. века са гарнизонима од по 200 људи. Други прстен одбране пролазио је кроз предграђа, а трећи прстен у самом центру града је био састављен од 9 бастиона из 17. и 18. века. Гарнизоном је командовао искусни пешадијски генерал-лајтнант Ото Лаш.
Црвена армија у овој операцији није имала значајно више људи: по максималним проценама до 137 000, с том разликом што су то биле веома искусне снаге док су Немци у завршној фази рата подизали и народну милицију, све од 16 до 60 година. Такође у овој операцији Црвена армија је имала веома велику премоћ у средствима подршке са преко 5000 артиљеријских оруђа и минобацача и преко 2000 авиона. Операција је припремана дуго и, што је нарочито било важно, у вагонима су довезене невиђене количине артиљеријске муниције. Маршал Васиљевски ће се касније сећати у својим мемоарима да је то била операција у којој је утрошено највише муниције на тако малој просторији борбених дејстава. Резултати нису изостали.
Артиљеријска припрема почела је 2. априла по џепу окружених у Кенигзбергу, и са авио ударима непрекидно је трајала до краја 5. априла. За пробој фронта су припремљене специјалне јурушне групе, а особено важну улогу имале су групе наоружане бацачима пламена ради чишћења бункера и траншеја. Формирано је 8 батаљона наоружаних пламенобацачима. Одељења пламенобацача из ових батаљона додавана су јуришним групама и одредима. Велику улогу имале су јуришне групе које су биле мешаног састава, састављене од пешадијских чета, неколико артиљеријских оруђа калибра 45 до 122 мм, једног или два тенка или самоходних оружја, вода тешких митраљеза и вода минобацача. Под заштитом артиљеријске паљбе, задатак ових група је био да блокирају својом ватром утврђене реоне и бункере док су остале јединице настављале са продором.
Matthead/Wikipedia
Шестог априла почео је општи напад из више праваца. Немци су целог шестог априла пружали очајнички отпор. Ипак првог дана 39. армија уклинила се у одбрану Немаца на неколико километара пресецајући железничку пругу Кенигзберг-Пилау. За то време 43-та, 50-та и 11-та гардијска армија пробиле су први одбрамбени појас. Следећег дана 7. априла више стотина бомбардера совјетске авијације бомбардовало је сам центар града а напад је обновљен из свих праваца. Црвеноармејци су успели на неколико места да дођу до последњег трећег прстена одбране. Ото Лаш, видевши да је отпор бесмислен, позвао је команду радио везом и тражио од Хитлера да се предају. Добио је негативан одговор и наређење да се бори до краја.
Следећег дана 11. гардијска армија успела је да форсира реку Прегољу и споји се са трупама 43. армије на тај начин одсецајући Самландску групацију немачке војске од града. Совјетска авијација започела је масовне налете на ову групу која је због недостатка противваздушне одбране претрпела ужасне губитке и на крају се предала. Маршал Васиљевски понудио је Немцима предају, што су они одбили. У самом граду остало је још око 40 000 немачких војника. Деветог априла почео је општи напад на центар града. Суочен са безизлазном ситуацијом Ото Лаш је одлучио да пошаље делегацију да преговара о предаји. У 6 часова поподне предаја је обзнањена. Хитлер је прогласио генерала Лаша за издајника и осудио га на стрељање у одсуству.
Wikipedia
Губици немачке војске у бици за Кенигзберг били су 42 000 погинулих и од 60 до 70 000 заробљених војника и припадника народне милиције. Црвена армија заробила је и преко 100 авиона и око 4000 минобацача. Са друге стране губици Црвене армије били су минимални, погинуло је око 3700 војника а још око 14 000 је било рањено. То је био велики тријумф. По оцени војног историчара Генадија Кретињина, операција је проведена на суворовски начин, „не бројем, већ умећем“.