Разбијачи митова: Три неискорењиве неистине из руске историје

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи 

1. Император Александар I није завршио живот као скитница 

Император Александар I

Неколико година пре смрти Александар I је гласно изјављивао жељу да се повуче из јавног живота. Свом брату Николају (затим император Николај I) 1819. године је рекао: „Нисам више човек који сам некада био и мислим да сам дужан да абдицирам“. Александар је 1824. поновио да би му пријало да збаци са себе терет круне. 

Пролећа 1825. године император је путовао у Таганрог са супругом и изненада преминуо од тифуса у 48. години живота. На закључцима изведене аутопсије стоје потписи деветоро лекара. Тело императора је послато у Санкт Петербург, али у отвореном ковчегу су га видели само чланови породице.

Посмртна маска Александра I

shakko (CC BY-SA 3.0)

У Пермској области су 1836. године привели скитницу. Овај седи човек се представио као Фјодор Кузмич, а био је висок као Александар, јак и оставио је утисак образованог и учтивог господина, али је одбио да каже било шта о својој прошлости. Фјодор је као бескућник послат у Сибир где је умро 1864. Ипак, пре смрти је успео да исприча много о животу у Санкт Петербургу и о познатим људима попут генерала Кутузова и Суворова. Могло се закључити да је старац учествовао у рату против Наполеона 1812. 

Посмртни портрет Фјодора Кузмича, насликан по жељи трговца С. Хромова

Музеј Томске области

Али ко је први повезао Фјодора Кузмича и императора Александра? Семјон Хромов, трговац који је дао кров над главом Фјодору у Томску и био сигуран да је овај старац бивши руски император. Хромов се и сам на тај начин прославио. Трговац је више пута писао Александру II о Фјодору, али када су га представници градских власти позвали на информативни разговор 1882, Хромов је наводно признао да заправо ништа не зна о животу скитнице Фјодора. 

2. Мендељејев није видео у сну периодни систем елемената 

Дмитриј Мендељејев

Прича иде овако: 1869. године Мендељејев, уморан од тражења везе између хемијских елемената, затвара на очи на свом радном столу и у сну види оно што није могао на јави. Буди се, узима оловку и, док си рекао кекс, на папиру се појављује читав перодни систем елемената. 

Ову сте причу могли да чујете од свих, само не од самог научника. Највише је волео да је понавља његов пријатељ геолог Александар Иностранцев.

А.А. Иностранцев

Императорска академија наука

А чувени хемичар је у разговору са новинарима једном рекао: „Не! Ни зрна истине! Потрошио сам 25 година на периодни систем, а ви кажете да сам задремао за столом и одједном... готово!“ 

3. Иван Грозни није убио рођеног сина

„Иван Грозни убија сина“

Иља Рјепин/Третјаковска галерија

За овај мит је у највећој мери крива слика „Иван Грозни убија сина“ Иље Рјепина. У историјским изворима иначе нема прецизних података о томе како је старији син и највероватнији Иванов наследник завршио живот. Све што знамо је да је умро „од болести“.

1936. године изведена је ексхумација тела Ивана Грозног и његових синова Ивана и Фјодора. Код свих је откривен арсен, али не у смртоносној количини. Пошто је арсен био најраспрострањенији отров чланови царске породице су од детињства навикавали на њега у малим дозама, да би организам постао отпоран. Али у костима оца и старијег сина пронашли су и велике дозе живе. Деведесетих година жива је пронађена и у посмртним остацима Анастасије, прве супруге Ивана Грозног и њене мајке Јелене Глинске. Ова истраживања наводе на мисао да су чланови породице Ивана Грозног највероватније страдали од тровања.

Познато је да је цар био очајан после смрти старијег сина Ивана. Провео је четири дана крај синовљеве постеље. То се никако не уклапа у слику о помахниталом човеку који удара рођеног сина копљем у главу. Штавише, Иван Грозни се надао да ће његов старији син наследити трон, дозволио му да руководи војском и посвећивао га у све државне послове. Јасно је да је смрт Ивана млађег била катастрофа и за оца и за царство. Коме је онда била потребна прича о чедоморству?

Папини посланици код Ивана Грозног

М. Нестеров

 Први пут се убиство сина спомиње у записима Антонија Посевина, папиног посланика, првог језуите који је посетио Москву и покушао да убеди Ивана Грозног да пређе у католичку веру. Мисија је била неуспешна, па је разочарани посланик из Ватикана оптужио руског цара за убиство рођеног сина. Вест се брзо проширила по целој Европи да би крајем 19. века Рјепин насликао своје ремек-дело „Иван Грозни убија сина“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!