Од капетана до генерала: Ратни пут Михаила Наумова, најуспешнијег совјетског партизанског команданта

Госархив РФ
Омиљена тактика Наумова је била да дугим маршевима од по неколико десетина километара дође ноћу до тачке коју напада. Тако је непријатељ у већини случајева био изненађен а и партизани су остваривали бројчану надмоћ. До маја 1942. за свега неколико месеци деловања одред „Црвени“ постао је трн у оку Немцима.

Михаил Наумов родио се 1908. године у Пермском крају у породици сељака. Животни пут овог будућег хероја СССР-а прошао је као из прича о идеалним херојима совјетске епохе. Од осамнаесте године радио је на одржавању система у руднику у граду Кизел. Од 1928. године ступа у Комунистичку партију где се показао као способни партијски организатор. Свуда где су га послали успешно је извршавао постављене задатке приликом организације радова и колективизације. Његов рад се никада није доводио у питање чак ни у време највећих чистки и прогона. Његова каријера била је у константном успону.

Војну каријеру започео је 1930. у органима ОГПУ (претеча НКВД) у 23-ем пуку у граду Шостка(североисточна Украјина) где је био млађи командир. Између 1932-1933 прошао је обуку у хемијским јединицама снага ОГПУ у граду Гомељу. Врхунац школовања пре Великог отаџбинског рата имао је између 1935-1937 као питомац Више школе граничара у Москви. Треба рећи да су граничне јединице НКВД (зелене шапке) сматране елитом оружаних снага и то име су у потпуности оправдали у време рата. Од 1939. године премештен је у западне војне округе где је дочекао почетак рата. Пред почетак рата био је на служби у неколико места, Леско, Љвов а затим у граду Черновци.

Велики отаџбински рат дочекао је на граници са Мађарском што је за Наумова била срећна околност, јер је мађарска војска кренула у напад 27. јуна, 5 дана касније, што је трупе на овом сектору спасило пакла првих часова рата. С обзиром да је темпо немачког наступања у граничном рејону био брз, јединица којом је командовао Наумов добила је задатак да са оклопљеним возом штити одступницу. Због немогућности даљег пробоја морали су да униште и оклопни воз али и нафту да не би пала у руке непријатељу. На исток су се пробијали пешице. 

Почетком јула Наумов и његова јединица добили су задатак да штите мост преко Дњестра код места Галич. Када је било јасно да ће Немци ипак заузети мост, добили су задатак да га дигну у ваздух. Наумов је сам активирао експлозивну направу и уништио мост. Након тога од ременова сакупљених од свих војника направио је ланац преко реке и превео своје војнике на другу обалу. После прелаза узвикнуо је „ко хоће да живи, напред!“ Даљим одступањем дошао је до јединица Црвене армије. Међутим, несрећа се настављала, јединице Црвене армије допадале су у окружења и сам Наумов је заробљен али је успео да побегне. Његов ратни пут је стицајем околности настављен искључиво у немачкој позадини.

Пробивши се на североисток Украјине нашао је шумски партизански одред на чије се чело ставио као искусни официр. Одмах је почео налете на немачка складишта и нападе на полицијске постаје у позадини. У неколико акција запалили су огромна складишта керозина. Омиљена тактика Наумова је била да дугим маршевима од по неколико десетина километара ноћу дође до тачке коју напада. Тако је непријатељ у већини случајева био изненађен а и партизани су остваривали бројчану надмоћ у односу на циљ који су нападали. До маја 1942. за свега неколико месеци деловања одред „Црвени“ постао је трн у оку Немцима, па су против њих почели активно да примењују авијацију.

У току летње кампање против партизана, одред Наумова претрпео је велике губитке, такође јављали су се случајеви дезертерства, но он је опет успео да сакупи јединицу од 800 људи наоружаних минобацачима и чак топовима и настављао непрекидно нападе на немачку позадину. На руку Наумову ишла је и победа Црвене aрмије под Стаљинградом, после чега су људи све више ишли у партизане, осећајући преломну ситуацију. Из шума у Брјанској области Наумов је кренуо у „поход у степу“ нападајући немачке композиције и мостове, рушећи комуникације. Од фебруара до априла 1943. године партиански одред који је сада постао и коњички због велике заплене коња мађарске војске прошао је 2379 км за 65 дана кроз Курску, Сумску, Полтавску, Одеску, Виницку, Житомирску и Кијевску област завршивши у Пинској области у Белорусији. За ноћ су прелазили од 50 до 80 км избегавајући тако дејства немачке авијације. Успех „степског похода“ био је изузетан, Наумовци су срушили на десетине мостова и исто толико композиција вагона. За овај подвиг Наумов је унапређен у чин генерал-мајора и награђен је звездом хероја Совјетског Савеза. Након овог подвига допао је у тешко здравствено стање после чега је превезен авионом у Москву где је лечен и где му је уручена звезда хероја. Његов партизански одред у време његовог одсуства се осуо и претрпео тешке губитке у борбама са Немцима, изгубивши 2/3 свог састава. По његовом повратку поново је попуњено бројно стање и Наумов је кренуо својим старим путем, у нове нападе на непријатељску позадину. Овога пута кренуо је у сусрет Црвеној армији како би помогао у ослобађању Кијева размештајући свој одред од 1200 људи у троуглу Кијев-Корострен-Житомир где партизана пре тога није било. Током ових борби на страну Наумоваца прешло је преко 200 легионара Јермена који су пре тога служили Немцима.

Михаил Наумов

Следећи трећи велики поход Наумоваца био је западно од наступајућих снага Црвене армије.  Од јануара до марта 1944. године, извели су поход  у четири области западне Украјине а чак су дошли и до територије Лублинског војводства Пољске, прошавши 1045 км.  При томе су извели 72 диверзиона напада. У овом тренутку одред је бројао 2000 људи . Највеће искушење јединица је имала на самом крају пута када су Немци покренули велики противнапад са циљем да је униште. У операцији је учествовало и 38 немачких бомбардера а борбе су трајале више од тридесет сати непрекидно. Одред је успео да се пробије ка снагама Црвене армије, али већи део преживелих се вратио рањен. За ове подвиге 30. марта 1944. награђена је читава јединица.

Након последњег партизанског похода Михаил Наумов је завршио више академске курсеве на војној академији Ворошилова у Москви. Постао је заменик 26. гардијске пешадијске дивизије 11. армије у граду Тилзит у Источној Прусији (данас Калињинградска област). Наумов Михаил Иванович остао је упамћен као најуспешни партизански командант времена Великог отаџбинског рата.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“