Први месеци операције „Барбароса“ везани су готово искључиво за поразе Црвене армије. Недовољно развијене и мобилисане трупе у тренутку напада 22. јуна на западним границама биле су главни разлог муњевитог продора Немаца. Совјетска команда је покушавала да ударима механизованих корпуса заустави немачко наступање, а негде и да поврати иницијативу. Један од таквих удара је Лепељски контраудар који се завршио тешким поразом Црвене армије.
Након уништења основних снага Западног фронта у котловима под Бејластоком и Минском немачке снаге су наставиле напредовање ка обалама река Западна Двина и Дњепар. Четвртог јула као авангарда ишла је 7. панцер дивизија која је заузела Лепељ и наставила пробој на исток. Уз њу су наступали 17. и 12. тенковска дивизија. Треба рећи да услед губитака у прве две недеље операције дивизије нису биле у пуном саставу. Пад Витепска требао је Немцима да обезбеди даљи пробој ка Смоленску и Москви. На театар борбених дејстава совјетска команда је пребацила 5. и 7. механозовани корпус из Московског војног округа са циљем заустављања немачког наступања у рејону Витепска. У свом саставу имали су око 1400 тенкова са придодатих неколико десетина нових Т-34 и КВ-1. Основу тенкова чинили су лаки тенкови Т-26, БТ-7. Први план је предвиђао да се корпуси уведу као покретна одбрана, на местима где би се немачки клинови пробили. Међутим маршал Тимошенко је сматрао да постојеће снаге могу контранападом да одбију Немце и до 100 км на запад. То се показало као јако велика грешка.
Увече 5. јула издао је директиву о задацима наступајућих снага два корпуса. Према његовој замисли 5. и 7. корпус требали су да досегну дубину пробоја од 130 до 140 км на правцима Островно и Сено (Сјано). Лепељ је требао да буде крајња тачка. Почетак напада био је 6. јула ујутру.
Совјетском противнападу Немци су супроставили од 400 до 600 тенкова три панцер дивизије. Ипак није све у бројевима, немачке снаге су имале доста моћнију ваздушну подршку а треба узети у обзир да је већина немачких тенкова користила радио везу што није био случај са совјетским тенковима у првој фази рата. Такође треба нагласити да задњих година војна историографија увидела значају улогу немачких тегљача противтенковског оружја који су пратили наступање оклопних јединица и развијали средства противоклопне одбране на досегнутим положајима панцер дивизија.
Совјетска 14. тенковска дивизија почела је наступање 6. јула у правцу реке Черногостнице. Цео шести јул дивизија није постигла никакве успехе а претрпела је озбиљне губитке. Пре свега генерал Курочкин је извештавао да је лоша координација трупа и да Немци скоро без икаквог ометања совјетске авијације бомбардују наступајуће тенкове Црвене Армије што доводи до великих губитака. Цео 7. јул наступање се настављало. Од 126 тенкова колико је учествовало у нападу 50% је изгубљено, а у борби је погинуло 200 људи. Дивизија је добила нови задатак за следећи дан али је до тада већ изгубила борбену способност.
Осамнаеста тенковска дивизија нападала је у правцу Сена. Ова дивизија остварила је привремени успех избацивши делове 17. панцер дивизије чији су предњи делови заузели Сено. Следећег дана 7. јула дошло је до жестоке борбе која се карактерисала контранападима са једне и друге стране. Али 18. тенковска дивизија Црвене армије се повукла јер није добила подршку других јединица.
Пети механизовани корпус имао је почетни успех 6. јула направивши пробој од 13-15 км. Напао је растегнуте делове немачке 17. панцер дивизије која се пробијала ка Сену, а предњи одред појачан 17. мотострељачким пуком пробио се у рејон Цотова и Толинова. Тиме је успео да расече делове немачке дивизије. Међутим након напуштања Сена од стране делова 7. механизованог корпуса положај 5. корупса је постао тежак јер су 7. и 17. немачке тенковске дивизије извршиле противнапад и ставиле у окружење његове предње крајеве.
Након пораза које су претрпели оклопно-механизовани корпуси одлучено је да се операција обустави и да се преостале снаге изведу из борбе. Преостали тенкови 5. корпуса су одведени ка Орши где су по наређењу генерала П.А. Курочкина команданта 20. армије употребљени за одбрану пешадијских позиција. Остаци 17. тенковске дивизије пробили су се из окружења тек 20. јула.
За време Лепељског контраудара Црвена армија изгубила је 832 тенка од око 1400. Немачки губици нису тачно утврђени, али приближно се може рећи да је изгубљено неколико десетина тенкова, док су пешадијски губици били прилично велики. То потврђује и дневник генерала Халдера који је сумирао битку: „На северном крилу 2. тенковске групе противник је извео низ силних контраудара из правца Орше против 17. панцер дивизије. Ти противнапади су одбијени. Наши губици у тенковима нису велики, док су пешадијски губици прилично велики...“
Као резултат битке 20. панцер дивизија треће тенковска групе Х. Гота пробила се у Витепск 9. јула а тешки губици тенковских снага Црвене армије омогућили су Немцима да лакше дођу до Смоленска где се одиграла нова и много већа битка.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
