Битка на Ђунису: Како је 5000 руских добровољаца покривало повлачење српске војске

Империје су желеле да постигну своје геополитичке циљеве, док су балкански народи желели у садејству са њима и према могућностима да постигну ослобођење својих сународника или додатно територијално проширење. Иако су Османску империју називали „болесником на Босфору“ та карактеризација се пре свега односила на поређење исте са великим европским империјама тога доба, али не и у поређењу са балканским хришћанским државама за које је још увек била превелик залогај.

Догађаји у Херцеговини поново су запалили Балкан и нови рат био је неизбежан. Генерал Черњајев је дошао у Србију са око пет хиљада руских добровољаца и постао уједно и главнокомандујући српске војске на Моравском фронту у склопу Првог српско-турског рата. Победа на Шуматовцу 23. августа дала је полет српској команди да ће се рат развијати у позитивном правцу. Међутим након спроведене мобилизације османска војска је бројала више од 90 000 војника са помоћним трупама, док је српска војска са руским добровољцима бројала мање од 60 000. У јесењем периоду иницијатива је дефинитивно прешла у османске руке а битка за Ђунис вођена од 29. октобра до 1. новембра показала се пресудном.

Под руководством Абдул Керим паше 11. октобра турска армија од 55 000 војника, 6 хиљада Черкеза и Арнаута утврдила се на висовима између Сушице и Црквине. Постигавши тај успех Турци нису искористили прилику да гоне одступајућу српску војску. Међутим 15. октобра из Константинопоља су добили наређење за наставак наступања. Абдул Керим је напредовао у правцу линије Алексинац - Делиград. Два дана касније 17. октобра турска артиљерија од 90 топова отпочела је артиљеријску припрему по линији Панковац - манастир Св. Нестора. Српска артиљерија је одговорила на ватру са закашњем од пола сата. Артиљеријска припрема за турски напад трајала је до један час после подне. Турци су у првом налету заузели Дољни и одбацили српске снаге ка Витковцу но њихово наступање је успорено и на крају задржано артиљеријском ватром од Трубарева са левог бока.

Jавно власништво

Черњајев је потиснуо својим центром наступајуће турске снаге. Међутим наступање турског левог крила, Азиса паше и Јагијага паше, одбацило је српске снаге ка Шељиговцу и Пасјаку, после чега је пук Хорватовића одступио назад бранећи висове јужније Гаглове и Новог Села штитећи пут ка Крушевцу. Сулејман и Хафиз паша почели су наступање и овладали предњим позицијама центра од Дољног, Љубеса до Каоника. Хафис паша склонивши се од прве линије неприметно за српске снаге прошао је кроз шумски предео и изашао у позадину левом флангу српских редута на вису Св. Нестора после чега су га заузели.

Черњајев после напуштања положаја српске војске није губио наду да ће одржати позиције на центру и ако су практично сада биле у потковици. Но његова лична храброст и храброст руских добровољаца нису могле да преломе ситуацију. Паника је захватила српске снаге у центру и оне су се повлачиле ка мосту преко Мораве ка Делиграду. Током повлачења неки војници су се удавили у Морави. Руским добровољцима није остало ништа друго него да покривају повлачење српске војске што су и урадили, претрпевши при том велике губитке. Око 5 часова поподне Турци су овладали потуно висом код манастира Св. Нестора и у близини Панковца су поставили нови положај за своју артиљерију која је отварила ватру на српске положаје код Трубарева. Положај српске армије био је критичан, војска Хорватовића је била одсечена. Користећи се падом мрака остаци српске војске отсупили су на десну обалу Мораве ка Ражани. Жртва руских добровољаца спасила је део српских одступајућих снага. Ратна дејства су прекинута ултиматумом Русије. Споразумом Русије и Аустроугарске Србији је гарантована територијална целовитост у случају пораза. Први српско-турски рат био је само увод у нови рат који ће довести руску војску до зидина Цариграда.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!