Заборављено оружје Црвене армије: Бацач ампула

Уз помоћ патрона избацивао је ампуле на даљину од 250 до 500 метара.  Ако је посада била добро обучена успешно га је примењивала против бункера или других врста фортификација, лаких оклопних возила па чак и тенкова. Међутим, сложеност коришћења овог оружја у борбеним условима довела је до тога да је избаченo из наоружања 1942, иако се у појединим случајевима примењивало чак и у време Курске битке у лето 1943. или до деблокаде Лењинграда. У пракси замењено је перспективним бацачима пламена.

Развој овог оружја почео је 1940. године у фабрици „Кирова“ број 145. Главни конструктор фабрике је био И. И. Картуков. У току 1941. године извршено је испитивање оружја након чега је уведено у наоружање Црвене армије под називом „ бацач ампула 125 мм обрасца 1941 године“. Идејни претходних овог оружја био је британски Northover Projector (1940).

Производња бацача ампула вршила се у Горком и у Централној хемијској бази број 138 у Калињину. Такође извесне количине су произведене у Лењинграду који је тада био под блокадом. Ампуле за бацач су се правиле у комбинату „Апатит“ као и неколико других мањих хемијских предузећа.

Запаљива муниција представљала је главну предност овог оружја. Смеса КС била је врло убојита, литар смесе горео је на температури од 1000 степени Целзијуса око три минута. Муниција се правила од мешавине бензина, керозина, алуминијумске соли, белог фосфора и др. Војници су муницију на фронту називали на различите начине: Кошкина смеса (по конструктору Н.В. Кошкину), коктел смрти, па и стари коњак. Муниција се правила у 6 варијанти у зависности од задатака које су стрелци требали да извршавају. Најчешћа употреба је била са запаљивом смесом.

Западни фронт, 1942.

Leyt-sov/Wikimedia

Борбена употреба бацача ампула била је противречна. На неким местима показао се као врло ефикасно оружје, а на другим као непоуздано оружје пре свега због небезбедност и ниског квалитета ампула које су могле да екслодирају приликом транспорта или у складиштима. Због тога су касније направљене нове ампуле АЖ-2 које су имале метални обруч.

Први бацачи су ступили у наоружање у току јесени 1941. Више војно руководство СССР је показивало велико интересовање према овом оружју. Трећег новембра са оружјем је упознат командант Западног фронта маршал Жуков, а такође и начелник штаба Соколовски.

Током свог ратног пута примењивао се у десетинама случаја, па и у непријатељским армијама које су га стекле као трофејно оружје. 1941. успешно је примењиван приликом опсаде Севастопоља у рововском рату совјетске морнаричке пешадије против немачких снага, у бици за Демјанск 1941-1942, у одбрани Јејска. Бацач ампула се успешно показао и у борби против тенковима и лаке технике, доводећи до паљења машина. На Карелијском фронту бацачи су се користили са великим успехом приликом заслепљивања посада бункера, паљења ровова и заклона противника, затим прављења шумских пожара на заузетој територији, чишћења минских поља.

Један шумски пожар изазван бацачем пламена код града Повенец трајао је два дана и нанео велике губитке финској пешадији. Бацаче ампула су успешно примењивали у јуришним групама заједно са минобацачима и снајперима. Особито добро су се показали приликом ноћних напада: са неколико ампула правили су велике пожаре на линији непријатеља и осветљавали њихове положаје. Када би непријатељи кренули да гасе пожар постајали су отворене мете совјетских снајпера.

Позитивни примери употребе овог оружја забележени су у уличним борбама у бици за Стаљинград, као и у јуришу на Велики Луки. Последњи примери употребе у фронталној борби су били у току Курске битке а неке јединице су га користиле и у току пробоја блокаде Лењинграда 1944. Примењивани су такође и као средство пропаганде: бацач је уместо ампула бацао летке у немачке ровове.

Западни фронт, 1941.

Leyt-sov/Wikimedia

Ипак бацачи ампула престали су да се производе већ током 1942. због непоузданости приликом транспорта и употребе. На многим местима нарочито због стаклених ампула долазило је до пожара у магацинима или самоповређивања приликом употребе. На пример, у свом сектору генерал Љељушенко је забранио примену истих и наредио да се униште. Ипак совјетски ветерани су имали позитивно мишљење о бацачима ампула, сматрали су их врло ефикасним оружјем. Док га се неки немачки ветерани сећају као врло примитивног оружја. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!