У првој половини свог постојања СССР уопште није морао да се бори против вишка килограма својих грађана него против глади и неухрањености и разним болестима као њиховом последицом. Међутим, почевши од седамдесетих година прошлог века када су основни прехрамбени производи у потребним количинама постали свима доступни, појавио се нови проблем. Код многих који су се нагладовали није функционисао механизам обуздавања и они су почели нагло да се гоје. Имати мало више килограма у доба СССР-а није било срамота, јер се сматрало да је реч о показатељу доброг здравља поменуте особе и њених радних капацитета. Чак ни познати глумци и глумице нису били мршави, са ретким изузецима попут Људмиле Гурченко и Љубов Орлове. Међутим, прекомерна тежина врло брзо показала је подмукли карактер, праћена хипертензијом и многим другим недаћама везаним за кардиоваскуларни систем и метаболизам. Држави је постало јасно да са гојазношћу мора да се ухвати у коштац.
У доба Совјетског Савеза грађани су одлазили у државне санаторијуме са ваучерима, и тамо поред одмора и поправљали здравље. У санаторијуму је лекар пацијентима прописивао одређене третмане и исхрану, рецимо код гојазности требало је прећи за „сто бр.8”. Био је то еквивалент савременом All Inclusive, само што је уместо торти и колача могло да се изабере између барене рибе и кајгане на пари.
Систем дијететских столова који се примењивао у санаторијумима и болницама развио је 1920-тих година оснивач совјетске дијетологије Мануел Певзнер. Постојало је укупно 15 врста дијета примењиваних код различитих болести, од гастритиса до дијабетеса. Приликом лечења гојазности професор је саветовао пет до шест оброка дневно, али без пецива, тестенине, махунарки, масног меса и рибе, шећера, меда, слатког воћа и сланине. Дозвољене су биле житарице, затим морски плодови, зелениш, немасно месо и ражани хлеб. У принципу, нешто врло слично оном што данас сматрамо правилном исхраном. Иначе, ови принципи се и даље примењују у многим руским болницама.
Систем дијететских столова био је ограничен на бањске трпезарије, док обична совјетска породица није могла себи да приушти те количине квалитетног меса и свежег поврћа. Исхрана је била базирана на угљеним хидратима и пекарским производима, тестенини, као и житарицама. Популарни су били посни дани на хељди и кефиру и разне врсте гладовања.
Многи људи данас примењују периодични или интервалски пост (померање доручка и гладовање током 16 до 72 сата) ради покретања аутофагије (за то је пре три године додељена Нобелова награда, ако се сећате). Међутим, за овај принцип здраве исхране знало се и у СССР и био је примењиван. Порфирије Иванов (1898-1983) који је живео на југу Русије у Ростовској области, творац популарног система оздрављења у Совјетском Савезу, у својих 12 савета познатих под именом „Чедо” препоручивао је свакодневно поливање хладном водом, искључивање алкохола из употребе, мање јела и макар један дан недељно без хране.
У Москви је 1981. године са радом почела Клиника за медицинско гладовање намењена пацијентима са вишком килограма на челу са професором Јуријем Николајевим. Одељења ове клинике касније су отварана при болницама и у другим великим градовима. Терапија је подразумевала куре гладовања на води с разним минералима и биљним одварцима да би полако било додавано поврће, воће, млечни производи исл. Дуге шетње биле су обавезне.
Николајев је још од шездесетих година прошлог века проучавао утицај поста и дијететске терапије на људе с менталним оболењима. У књизи Гладовање ради здравља, објављеној 1973. године бави се исхраном широке популације саветујући умереност пре свега, а људима после 45. године бар неколико дана месечно гладовања.
Па ипак совјетски грађани губили су килограме придржавајући се „народских” рецепата. Девојке су једна од друге преписивале дијете и размењивале чудотворне рецепте како би уочи празника скинуле два-три килограма вишка. Саветовано је да се после јела пије сирће разређено водом и вечера замени кефиром. На цени су биле и тајне губљења килограма познатих. Тако је глумица Фаина Рањевска говорила да жена уколико жели да остане мршава, мора да једе испред огледала и то нага. И чувена балерина Маја Плисецка имала је препоруку за складну фигуру која је гласила „не ждери”.
Седамдесетих година прошлог века појавила се „Кремаљска дијета” заснована на „бодовању”. Унос угљених хидрата био је сведен на 40 бодова дневно (грам угљених хидрата носио је један бод), без разлике да ли је реч о хлебу или парадајзу. Сухомеснати производи, мајонез и сланина били су дозвољени.
Осамдесетих година прошлог века у СССР-у у моди је била витка фигура. У време перестројке почели су да стижу страни часописи попут Бурде, са складно грађеним манекенкама, а 1988. године у Москви је одржан први избор за мис СССР, на коме крупних девојака уопште није било.
За све време постојања Совјетског Савеза настојало се да се грађаним усади љубав према спорту, па су тако издаване грамофонске плоче са снимљеним вежбама за јутарњу гимнастику. У свим установима постојала су „спортска друштва” и бројне секције, а на паузама се на послу колективно вежбало. Готово да није било породице без спортских реквизита као што је руско звоно, тегови, пречке за истезање, рипстоли, конопац за прескакање, а за спортске активности на отвореном, клизаљки, скија и ролера.
Како би имале витак стас девојке су вртеле обруч око тела. У совјетском филму Краљица бензинске пумпе из 1962.године обруч се управо и назива справом за витак стас. Препор
учивано је да се врти најмање пола сата дневно, само што сви нису имали стрпљења. Ништа мање није био популаран ни „диск здравља”, круг који се вртео и наводно учвршћивао мишиће и обећавао танак струк. У ту сврху било је потребно издвојити двадесет минута дневно. А најважније од свега не бацити се на издашни колач са павлаком после тога. Али то важи и данас.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
