Битка код Полтаве: Како је сломљена шведска војна моћ, а Русија постала европска сила

Битка код Полтаве, гравира 1709. године

Битка код Полтаве, гравира 1709. године

Владимир Бојко/Global Look Press
Велики северни рат био је веома важно раздобље у историји Русије. Након овога рата Русија се потврдила као нова европска сила првог реда и тај статус ће задржати наредна два века. Рат против Шведске, није био ни кратак ни лак. Карло XII важио је за једног од најспособних војсковођа свога времена а шведска армија за једну од најбољих у Европи. Битка код Полтаве 1709. била је прекретница, која је предодредила даљи ток рата.

Након велике победе код Нарве 1701. над руском војском, шведски краљ Карло XII није сматрао да му је Русија приоритет у даљем ратовању, окренуо се походу против осталих припадника велике антишведске коалиције у централној и источној Европи, где је повео главнину шведских снага. Та калкулација показала се више него погрешна. Док је шведски краљ ратовао у Европи руска војска се брзо обнављала. Од 1702-1708 године руска војска осваја је низ шведских утврђења на Балтику и побеђује у низу мањих битака, те се пробија на Балтичко море. Да би спречио даље поразе своје војске на северу и покушао да сузбије војну моћ Русије, шведски краљ се одлучио на поход у правцу руске престонице, надајући се да ће главнину руских снага потући у неколико одсудних битака као што је то урадио код Нарве и тиме заувек завршити са источним непријатељем.

Пошто је опоравио и попунио своју војску у Саксонији, Карло се упутио у правцу Пољске, а прешавши Одру, добио је појачање из Шведске. У новембру војска је прешла Вислу. Шведска армија извршила је дуги марш од 500 км и у фебруару 1708. ушла је у Гродно одакле се руска војска без борбе повукла.

Битке код Головчине и Лесноје

Битка код села Лесноје, Жан Марк Натјер

План Карла је постао јасан руској команди крајем јуна, када је шведски генерал Левенхаупт кренуо из Риге са великом војском. Циљ ове операције је био сусрет са армијом краља Карла а затим наступање у правцу Моксве. Летње наступање шведске војске почело је успешно. Карло је победио руску војску под командом генерала Аниките Ивановича Репина код Головчине 3. јула 1708. Дрски потезом по мраку је прешао реку Вабич (у Белорусији) и успео да разбије дивизију генерала Репина која је била изолована од остатка руске армије. Без обзира што су Руси под командом генерала Шереметјева имали близу 30 000 војника а шведски краљ око 12 500, брзим маневром шведски краљ је успео да разбије око 9000 војника колико је стигло да учествује у борби. У овој бици преко 3000 руских војника је погинуло, рањено или заробљено, а шведских око 1200. Карло је придавао велики значај овој победи, а шведски историчар Лудбланд је написао да је Головчина последње место где је засјала звезда Карла XII. Руска војска се повукла преко Дњепра а шведска је ушла је у Могиљев.

Армија шведског генерала Адама Левенхаупта која се кретала из Риге није била те среће. Њој у сусрет пошао је лично цар Петар са око 12 000 војника. Код малог села Лесноје у Могиљевској области пошло им је за руком да разбију шведску армију (од преко 15 000 људи). Шведска армија у овој бици била је преполовљена а изгубила је 17 топова и 44 знамења јединица. Такође је приликом одступања изубила скоро читав провијант. Губици руске војске у погинулим и рањеним били су упоредиви са шведским али су шведски материјални губици били неупоредиво већи. Петар Велики касније је писао да је ова битка била мајка битке код Полтаве. Руска војска први пут је успела да победи бројнију шведску војску.

Битка код Полтаве, фрагмент мозаике М. В. Ломоносова

У међувремену руска команда око главнине шведских снага проводила је политику спаљене земље, уништивши преко сто села. Што је дубље шведски краљ продирао војска је била у критичнијем стању са снабдевањима. Позитивне вести Карло је добио из Украјине одакле му се крајем 1708. године придружио атаман Иван Степанович Мазепа са око 5000 козака. Од зиме 1708. до пролећа 1709. шведска војска је изгубила још неколико хиљада војника због мраза и лошег снабдевања.

Мазепа је предочио шведском краљу, да ће у Полтави наћи велике количине хране и муниције због могућег рата Русије са Кримом (Кримским каганатом), и сматра се да се шведски краљ управо зато упутио у Полтаву. Шведској војсци су нарочито недостајала пушчана зрна и ручне гранате.

Полтава, одсудна битка

Без обзира на губитке које је претрпела шведска војска током зиме, Карло је као и увек ишао на решавајућу битку. Већ 25. априла 1709. Наредио је свом генералу Акселу Спареу да пређе у офанзиву са осам пешадијских пукова, пуком артиљерије и снабдевањима, а 27. априла до Полтаве је дошао и најелитнији Делекарлиски пук, одмах за њим и сам краљ. Како се показало Швеђани су у напад кренули доста непромишљено. Одмах су покушали да заузму Полтаву, али безуспешно. Након тога почели су да раде мортири (бомбарди). Главни проблем Швеђана је био недостатак већег броја опсадних оруђа као и мањак муниције.

Гарнизон у Полтави био је под командом пуковника Алексеја Степановича Келина, бројао је око 4 200 војника и око 2 600 наоружаних становника који су активно помагали одбрану. Од априла до јуна Швеђани су извели око 20 напада на Полтаву и сви су били одбијени. По руским изворима Швеђани су изгубили под зидинама Полтаве око 6 хиљада војника, мада се овај број сматра преувеличаним. Полтава никада није била у потпуном окружењу и у тврђаву је стигло још преко 900 војника.

Главне снаге под командом цара Петра приближиле су се Полтави 25. јуна. Петар је наредио опрезно наступање и ново укопавање при сваком померању војске. Разлог за то је постојао. Научен ранијим искуством није жело да да шведским каролинерима битку на отвореном, јер то је била најбоља пешадија Европе тога доба. Због тога се цар Петар одлучио да сачека шведски напад укопан.  

Петар Први у бици код Полтаве, Johann Gottfried Tannauer

Када је чуо да се руска војска приближава Полтави, Карло XII се одлучио за још један напад 22. јуна, који се завршио неуспешно. Карло је затим упутио главне снаге у сусрет надолазећим трупама руске војске.  У опсади Полтаве оставио је 2 пука пешадије.

Укупно за битку Швеђани су имали 37 000 људи, од чега је у бици директно учествовало око 15 000, те четири топа. Швеђани су располагали са преко 30 топова, али су због недостатка муниције одлучили да употребе само четири топа. Швеђани за разлику од Руса нису придавали велики значај артиљерији приликом битке на отвореном, већ нападу своје елитне пешадије (каролинера) и хладном оружју.

Руска војска са друге стране остварила је предност и у броју и у ватреној надмоћи. Петар је довео око 60 000 руских пешадинаца и коњаника, а такође нерегуларне трупе попут коњице Калмика. У артиљерији такође је остварио вишеструку премоћ, историчари помињу од 102 до 300 топова.

Швеђани су кренули у напад у зору и после краће борбе каролинери су заузели два шанца. Међутим код трећег утврђења допали су под снажну ватру руске артиљерије и пушака из ровова.  Шведска коњица добила је задатак да заобиђе ровове и нападне руску коњицу. У борбу ступа готово сва руска коњица, око 17 000 људи. Управо интервенција коњице омогућила је да ровови испуне своју улогу и задрже пробој шведске пешадије.

Шанац руске војске код Полтаве

Због немогућности да добије решавајућу битку у првом нападу и због разбијања нападног поретка шведска војска се нашла у критичној ситуацији. Цар Петар је извео своје резервне снаге из позадине и спремао се за генералну битку обезбедивши сада још већу надмоћ у људству него на почетку битке. У девет ујутру шведска пешадија поново је напала руску пешадију. Руска пешадија и коњица биле су подржане снажном артиљеријском ватром. После изнурујуће борбе дошло је до преломне фазе битке где су Швеђани почели са повлачењем. После слома шведског поретка руска армија и посебно коњица су кренули да гоне Швеђане, око 11 часова ујутру битка се за Швеђане претворила у бекство, а шведски краљ је побегао у Османско царство где је остао дуги низ година.

Руска војска је изгубила 1345 војника, а рањено је преко 3200. Губици шведске војске били су виши од 12 000, од тога је око 3000 шведских војника заробљено док је више од 6000 погинуло. Од ових губитака шведска војска никада се није опоравила нити је током наставка Северног рата успела да врати свој углед. Са друге стране Русија и Коалиција против Шведске узели су иницијативу у своје руке коју нису испуштали до победоносног завршетка рата.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“