Зашто је Совјетски Савез славио Октобарску револуцију док су нацисти стајали пред вратима Москве?

Била је то вероватно једна од најнеобичнијих војних парада коју је Москва икада видела. 7. новембра 1941. године војници су марширали Црвеним тргом у част 24. годишњице Октобарске револуције, а одмах након тога прешли су на борбене линије да се супротставе нацистима који су се налазили само 30 километара од центра града.

Годишња парада у част револуције била је веома важан догађај у СССР-у. Средином октобра, међутим, мало ко је веровао да ће те година она бити одржана. Град се налазио на прагу катастрофе. Немачке трупе су пробиле совјетску одбрану и појавиле се у предграђу. У току је била евакуација индустријских и административних ресурса, а оно што није могло да се премести, минирано је.

Саобраћај је био паралисан. Грађани су у паници напуштали Москву односећи све што су могли да понесу. Како би се зауставио хаос, 20. октобра совјетска власт је прогласила опсадно стање. Уведен је полицијски час и град су под контролу узеле снаге полиције (НКВД), што је мање-више стабилизовало ситуацију.

Али, строге мере нису биле довољне. Московљанима је било потребно нешто да им подигне морал. Тада је совјетско руководство одлучило да одржи параду посвећену Револуцији како би показало Москви, СССР-у и целом свету да Совјети још могу и желе да се боре. 

Први задатак био је да се Црвени трг обезбеди од ваздушних напада Луфтвафе на дан параде. 5. новембра совјетско ваздухопловство почело је превентивне нападе на немачке аеродроме. 550 ловаца преусмерено је са других фронтова, а противваздушне снаге су доведене на највиши ниво приправности. Захваљујући овим мерама и снажној мећави, 7. новембра ниједан непријатељски авион није стигао до центра Москве.

Совјетско руководство одлучило се и за неке неочекиване потезе: са звезда на Кремљу (које су привремено поново упаљене) и са Лењиновог маузолеја уклоњена је камуфлажа. Ту су на трибинама стајале совјетске вође које су остале у престоници. Међу њима је био и Стаљин, који је одржао свечани говор. 

Истовремено је већи део совјетског руководства, заједно са страним дипломатама, присуствовао сличној паради у Кујбишеву (данашња Самара), граду на Волги 1000 километара од Москве, недалеко од Казахстана. Овај град је изабран као привремена совјетска престоница у случају да Москва падне у непријатељске руке.

У московској Паради учествовало је 28 500 војника. Већина њих били су кадети војних школа и припадници стрељачких, коњичких и артиљеријских јединица Московског војног округа и Резерве Врховне команде. Заједно са војницима у паради је учествовало 140 јединица артиљеријског оруђа, 160 тенкова и 232 возила. Због снежне мећаве наступ авијације је отказан.

Обично је било потребно 2-3 месеца да се трупе припреме за параду на Црвеном тргу. Али 1941. године на располагању су имале само неколико дана. После параде војници су упућени директно на борбене линије да се суоче са реалним опасностима.

Са параде су извештавали совјетски и страни новинари који су се још увек налазили у Москви. Ветеран Сергеј Колодин се присећа: „Слушали смо параду код куће у Калињину (данашњи Твер). Она је заиста изузетно мотивисала младе људе. Било ми је 17 година и отишао сам на фронт.”

После 1941. године у Москви нису одржаване параде све док рат није завршен. Следећи пут војници су марширали Црвеним тргом 24. јуна 1945. године како би прославили Победу над нацистима.