Спојила их љубав према кукурузу: Како је амерички фармер постао близак Хрушчовљев пријатељ

В. Лебедев /Sputnik
У америчком фармеру Росвелу Гарсту совјетски лидер Никита Хрушчов је нашао сродну душу. С њим је могао да разговара не само о пољопривреди коју је страсно волео, него и политици.

Кукуруз – цар усева

Све је почео са кукурузом. Средином 50-их година Никита Хрушчов је одлучио да кукурузом покрије цео Совјетски Савез. Ова житарица је, према његовој замисли, требало да буде „други хлеб” и да ефикасно уједно реши два проблема совјетске пољопривреде: мањак житарица и недостатак хране за узгој животиња. Хрушчов је видео да је у САД кукуруз главна храна за животиње и сматрао је да је то решење за све проблеме совјетске пољопривреде.

Међутим, у својој „кукурузној кампањи” Хрушчов није узео у обзир да се многи рејони Русије налазе у зони ризичне земљорадње и сиромашног земљишта. А у то доба просто није било прихватљиво критиковати одлуке генералног секретара.

„Кукурузна грозница”, коју је иницирао Хрушчов, захватила је целу земљу. О значају ове пољопривредне културе говорило се на телевизији, писало у новинама, о томе су се снимали цртани филмови. Уништен је традиционални систем пољопривреде у земљи: за сетву кукуруза издвојене су огромне територије, на којима су се раније гајили овас, раж и пшеница. Међутим, приноси су били незадовољавајући, па и веома слаби.

Прекоокеанска помоћ

Одлучено је да се помоћ потражи управо од Американаца, који су били лидери у узгоју кукуруза, с обзиром да совјетски стручњаци нису у томе имали довољно искуства. „Они ће посао водити много успешније од нас. Зато код њих нема редова за месо”, вајкао се Хрушчов.

1995. године совјетска делегација је посетила државу Ајову, где је детаљно проучила производњу локалних пољопривредних газдинстава и покушала да открије тајну америчког успеха. После ове посете амерички фармери су добили позив да дођу у СССР.

„Позив да посете СССР фармери из Ајове нису примили са ентузијазмом. Далека, хладна и непријатељска Русија их није привлачила”, записао је син совјетског лидера Сергеј Хрушчов у књизи „Никита Хрушчов. Реформатор”. Осим тога, посета није могла да донесе никакве приходе, јер је Стејт департмент забрањивао трговину са СССР-ом.

Међутим, један фармер је одлучио да покуша да промени устаљени систем. 1955. године у Совјетски Савез је дошао Росвел Гарст са својом супругом. Осим пољопривредном производњом, Гарст се бавио и селекцијом кукуруза и продавао је семе широм Ајове. За Совјетски Савез он је био право откриће.

Почетак пријатељства

Гарст је посетио Свесавезни пољопривредни сајам, мало је пропутовао по земљи, разгледајући и проучавајући колхозе. Међутим, није ништа коментарисао, одлучивши да мишљење о ефикасности совјетске пољопривреде задржи за себе.

После уобичајеног програма, позвали су га на Крим на сусрет са Хрушчовом, а ту Американац није оклевао да изнесе своје мишљење. „Совјетска пољопривреда 15 година заостаје за потребама све већег становништва СССР-а, док амерички фармери успевају да надмаше те потребе такође за 15 година”, рекао је он.

Росвел Гарст се искрено чудио томе како генерални секретар нема појма о најновијим достигнућима у пољопривредној производњи: „А зашто се код вас тако мало зна о нашој пољопривреди? Ви, господине Хрушчов, као да сте пали с Марса. Све о чему ја причам редовно се објављује у нашем пољопривредном билтену, који се може без проблема купити или се на њега можете претплатити. Ваша обавештајна служба је без проблема набавила све наше нуклеарне тајне, а оне су чуване иза седам брава. А овде и нема шта да се ради.”

На крају су се Хрушчов и Гарст договорили о томе да им амерички фармер прода хибридно семе кукуруза, за шта је СССР био спреман да плати златом. Проблем је био у забранама које су увеле САД.

Рушење система

Стејт департмент је био одлучно против успостављања трговинских веза и предаје пољопривредне технологије СССР-у. Гарст никако није могао да добије дозволу за извоз.

Међутим, упорни фармер није планирао да одустане. Он је чак потегао своје везе у „Њујорк Тајмсу”. У часопису су рекли да Американци воле да мисле да је проблем у Совјетском Савезу, али да у ствари трговину спречавају управо САД. И да ће се, ако Гарст не добије дозволу за извоз, у „Њујорк Тајмсу” појавити текст: „Чија је на крају гвоздена завеса?”

Росвел је коначно успео толико да дојади Стејт департменту да су му дали дозволу. А изузетак је велика ствар. Следећи ко је желео нешто да извезе у СССР, одмах се позивао на Гарста: „А зашто он може, а ми не? То је дискриминација”. Стејт департмент није волео да га оптужују за дискриминацију, па је и против своје воље давао дозволе: једну, другу, трећу, а онда су престали да броје. 

Пријатељство без устезања

Совјетски лидер и амерички фармер веома су се добро осећали заједно, јер су били веома слични: помало груби, налик на сељаке, без префињених манира, тврди Гарстова унука Лиз.

„Мислим да су могли да разговарају држећи се чврстих ставова, али не прелазећи на лични ниво. Могли су да буду отворени један према другом, али се нису љутили. Обојица су волели да дискутују о идејама, да препричавају догађаје и да се гласно смеју”, каже она. Притом су говорили не само о узгоју кукуруза, него и о америчким ракетама у Турској.

Росвел Гарст је СССР, Мађарску и Бугарску посетио преко 60 пута. Сваки пут по повратку звали су на га разговор у FBI. Он је отворено говорио у гостима: „Када се вратимо, испитиваће се нас FBI. И ми нећемо лагати. Тако да имајте то у виду и немојте нам говорити ништа што не би смео да зна FBI”.

Гарст је путовао по читавој огромној совјетској земљи. Није се либио да виче на колхознике, говорећи им у чему греше. „Амерички капиталиста се више брине за наш принос него сами колихозници”, тужно је коментарисао Хрушчов. Он је Гарста посетио у Америци 1959. године за време првог путовања у САД.

Упркос свим напорима „кукурузна кампања” је пропала. Семе из топле Ајове није могло да се прилагоди условима у хладном Сибиру, а кукуруз није могао да замени традиционално омиљену раж и пшеницу. Када је 1964. године Хрушчов напустио власт, површине под кукурузом широм земље су почеле да се смањују.

Па ипак, Хрушчов и Гарст су до краја живота остали у пријатељским односима, редовно честитајући један другом празнике. Како је рекла Лиз, Хрушчов је много више писама написао њеном деди него председнику Двајту Ајзенхауеру.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“