Практично у свакој совјетској прехрамбеној продавници увек сте могли да купите уље, сок од парадајза, брезе и јабуке, кисељ у праху (врста пудинга), конзерве, житарице, кекс и макароне, а фактички никада саламу, сиреве, свеже месо и воће, посебно егзотичне банане.
Сматрало се престижним ако имате пријатеља који је шеф у некој трговини, јер он вам је увек могао нешто набавити испод тезге.
У Москви је најснабдевенија била Јелисејевска продавница у главној Тверској улици (тада се звала „Гастроном бр. 1”). Ту је на рафовима увек било чоколадних бомбона, млевене кафе, па чак и црвеног и црног кавијара. Људи из унутрашњости су специјално долазили у Москву да се ту снабдеју.
У Лењинграду таква је била радња „Источњачке посластице”. Ту се људи стајали у редовима за ратлук и друге деликатесе.
У циљу борбе против несташице и црног тржишта совјетско руководство је повремено уводило бонове. То је значило да сте осим новца морали да имате и дозволу за куповину одређене робе. Све у свему, таква пракса била је реткост: од 1929. до 1934. постојали су бонови за хлеб, а од 1941. до 1947. године издавали су се бонови за више прехрамбених производа, док су у неким регионима СССР-а крајем 70-их били на снази бонови за месне прерађевине (углавном на Уралу).
Редови испред продавнице у Саратову, 1989.
Јуриј Набатов/TASSНесташице су достигле врхунац пред крај постојања СССР-а. 1989. године уведени су свуда бонови за шећер, уље, житарице, алкохол, сапун и прашак за прање веша. Постојао је и лимит за куповину алкохола: највише једна флаше вотке или вина једном купцу.
Ред испред продавнице алкохолних пића, Тинда (Далеки исток Русије), 1988.
Владимир Машатин/TASSСовјетски Савез је била једна од земаља у којој се највише читало, али чак ни обичних авантуристичких романа и добро приређених бајки у продавницама никада није било довољно.
Најтраженија су била изабрана дела руских и страних класика, страни детективски романи, као и албуми са репродукцијама уметничких слика.
Књижара на Кузњецком мосту, 1981.
Виктор Чернов/Sputnik1974. године у СССР-у су уведени посебни бонови за књиге коју су се добијали у замену за стару хартију. За 20 килограма старих новина и часописа могли сте да добијете један бон и да помоћу њега у продавници набавите дефицитарну књигу.
Сајам књига у Јарославској области, 1981.
Сергеј Метелица/TASSДа, и тога је било, и то можда најчешће. Иде човек улицом, види ред и не питајући ништа, одмах стаје у њега. Јер, чим људи стоје у реду, значи нешто су „избацили” и то нешто што вреди.
Број у реду на длану
Сергеј Мамонтов/TASS„Пролеће 1987. године. У Мурманск су донели увозне (!!!) патике” – присећа се блогер Константин Шчербин. „Нажалост, за патике сам прекасно сазнао, тек другог дана. Уписао сам се у седмој стотини. Двапут сам долазио на прозивање. За један дан, колико сам стајао у реду, померио сам се за три стотине места. Све у свему, остао сам без патика.”
На неким местима дефицитарна роба се појављивала чешће него на другим. Такав је био ГУМ на Црвеном тргу, најпознатија совјетска робна кућа. Ту су долазили људи из целе Русије да набаве дефицитарне производе: од виршли до бунди. Међутим, ред није могао да вам загарантује куповину. Могли сте да престојите целу ноћ и ипак останете кратких рукава.
Ретки туристи у Москви и Лењинграду нису стајали у огромним редовима испред музеја и позоришта, посебно када су се одржавале специјалне изложбе. Музеј ликовне уметности „Пушкин” у Москви многи су називали „прозором у околни свет”, јер само на том месту могли сте да видите како савремену, тако и класичну светски познату уметност из иностранства. „Нисмо могли да путујемо у иностранство. Нисмо знали шта се дешава у Праду, у Лувру, а шта у галеријама Фиренце и Милана. Музеј Пушкина нам је доносио информације и изложбе које су тамо стизале уз велике тешкоће”, сећа се уредник часописа „Огоњок” Виталиј Коротич.
1974. године у Музеју ликовних уметности „Пушкин” изложена је најпознатија слика Леонарда да Винчија „Мона Лиза”. Она је у СССР стигла на путу из Јапана и провела је ту два месеца. Људи су у реду чекали од 7 до 15 сати „на импровизованим клупама, са сендвичима, термосима, читајући или дремајући како би погледали Мона Лизу 15 секунди, колико је било дозвољено”, писао је „Огоњок” о овом догађају.
1980. године у Москву су стигла ремек-дела шпанског сликарства из Музеја Прадо у Мадриду. Међу њима су биле и слике Ел Грека, Веласкеза и Гоје. Они који су желели да погледају легендарне слике стајали су сатима у дугом реду који се протезао око читаве зграде.
Али најчувенији ред у Москви (који постоји и данас) био је испред Маузолеја Лењина. Откако је саграђен 1924. године посетило га је 120 милиона људи.
Последњи пут у СССР-у људи су жељно стајали у реду 31. јануара 1990. године испред првог московског „Мекдоналдса”. На отварање је дошло преко 30 хиљада људи, а многи од њих су места заузели још током ноћи. Тако је оборен претходни рекорд из Будимпеште када је по хамбургере дошло нешто више од 9 хиљада људи. Познато је да су први московски гости „Мекдоналдса” добили за успомену значке и заставе са логотипом ресторана.
„У ноћи уочи отварања са пријатељима сам пешице кренуо из студентског дома до Пушкинске улице. Када смо стигли, тамо је већ било троје људи. Док смо ми размишљали да ли останемо до отварања или не, дошло је још двоје. Ја сам у ред стао шести и стајао сам до отварања.”
„Отада сам љубитељ Мекдоналдса”, сећа се блогер Константин Шчербин.
Редови испред „Мекдоналдса” смањили су се тек када су отворени други ресторани овог ланца брзе хране.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
