Како је Русија спасила Хабзбуршку монархију (и, авај, зашто)? Поход Паскјевича на Мађарску

Ситуација у империји Хабзбурга крајем пролећа 1849. чинила се катастрофалном. Иако је аустријска војска успела да сачува Беч и стави под контролу многе побуњене регионе царства, показало се да није способна да угуши Мађарску револуцију која се проширила и на Трансилванију. Мађарски одред под командом Дамјанића ушао је у Солнок. Покушаји Јосипа Јелачића да заустави напредовање мађарских снага доживео је неуспех. Аустријска војска била је разбијена у бици код Ишасеге, а 14. априла Лајош Кошут је прогласио независност Мађарске а себе диктатором републике. Само десет дана касније Мађари су повратили контролу над Пештом. Почетком маја контролисали су скоро целу Словачку. Лајош Кошут је изјавио да креће у поход на Беч.

Због тешког положаја у којем се нашла Хабзбуршка монархија, млади император Франц Јозеф тражио је помоћ руског цара Николаја након чега је 21. маја потписан Варшавски договор. Русија је обећала војну помоћ Бечу. Због интервенција на очувању система Свете алијансе, Николај I је добио још и надимак „жандар Европе“. Интервенција у Мађарској тумачила се као „монархијски интернационализам“.

Јунска кампања

Априла 1849. године руска војска снаге 120 000 људи  и 450 топова под командом фелдмаршала Паскјевича била је сконцентрисана у јужним деловима Пољске. Аустријски канцелар Шварценберг замолио је да се у Беч пошаље једна већа јединица руске војске. Паскјевич је послао једну дивизију под командом генерала Пањутина са 11 хиљада војника и 48 топова. Дивизија је пребачена из Кракова у Беч железницом, што је био први пут да руска војска користи железницу за транспорт. Замисао нападне кампање био је да се оствари бројчана предност над мађарским снагама нападом из више праваца удружених аустријско-руских снага и њихових савезника. Наступање руских снага почело је 20. јуна.

участник Asta/Wikipedia

Други и трећи корпус под командом генерала Купријанова и Ридигера упутили су се ка Будимпешти, а 4. корпус Чадајева кренуо је долином Тисе на главни осињак револуције Дебрецин. Корпус Чадајева испунио је задатак и 28. јуна под непријатељском ватром форсирао је Тису а 3. јула је ушао у Дебрецин. После десет дана наступања руска војска која је наступала са севера  заузела Мишколц 30. јуна где је зауставила наступање. Разлог је био недостатак провијанта и епидамија. За то време аустријска војска при подршци дивизије Пањутина водила је борбу са мађарском армијом генерала Артура Гергаја. После упорне борбе Мађари су одступили у тврђаву Коморн.

Руска војска ступила је из Мишколца у правцу Будимпеште. Добивши информацију о пробијању Руса ка престоници Гергај са око 40 000 мађарских војника кренуо је из Коморна низ Дунав ка Пешти. Заштита престонице био им је главни задатак. Сазнавши за покрете мађарске армије Пасјкевич је наредио 4. корпусу да крене од Дебрецина ка Мишколцу да би држали заштиницу главним снагама ако би Мађари угрожавали комуникације. Нада Паскејвича је била да ће Аустријанци агресивније гонити мађарске снаге које су кренуле у сусрет руским армијама. Међутим наде се нису оправдале.

Потера за генералом Гергајем и слом мађарске револуције

Схвативши да су руске снаге бројније, мађарски генерал Гергај избегавао је што је дуже могао директну конфронтацију парирајући руским снагама маневарским ратом. Ипак код места Ваицена догодила се прва мања битка у којој је погинуло око 400 Руса и Мађара. Гергај је кренуо ка северу како би се сјединио са армијама Бема а затим и Дембинског у Банату те би са груписаном армијом од 120 000 војника могли да парирају надмоћним снагама. Међутим овај план се показао као нереалан.

Фелдмаршал Иван Паскјевич

Wikipedia

Пасјкевич је тек 19. јула прешао Тису и добио информације о покрету Гергаја на Дебрецин и поново је покушао да му пресече пут. Два дана касније 21. јула 1849. код Дебрецина је дошло до битке између руске армије од 62 хиљаде војника и 300 топова против крилне армије Мађара под командом Нађа Шандора од 8 хиљада људи и 41 топа. Мађарски корпус био је у потпуности разбијен и једва је избегао потпуно уништење. Губици Руса су били 337   погинулих и рањених док су мађарски били 4 хиљаде.

Споредни театар гушења Мађарске револуције одиграо се у Трансилванији где је 5. корпус генерала Лидерса од 26 хиљада људи наступао против мађарске армије од 32 хиљаде под контролом пољског генерала Јозефа Бема. Од 20. јуна до 30. јула руска армија под командом Лидерса нанела је низ пораза Мађарима код Фогараша, Сибуа, Сегештвара после чега је у Трансилванији револуција у потпуности сломљена. Јозеф Бем одступио је са својом војском ка Темишвару где је учествовао у последњој великој бици Мађарске реовлуције 9. августа 1849. После победе код Темишвара удружене руско-аустријске војске под командом Јулијуса Хајнауа и Фјодора Пањутина сваки отпор био је узалудан. Гергај је капитулирао са преосталом војском од 30 000 људи. Руска интервенција показала се пресудном и спасоносном за империју Хабзбурга.

Битка код Темишавара

Wikipedia

У руској историографији а и самој тадашњој политици Русије, интервенција је углавном оцењивана негативно. У тренутку када се бранила доктрина Свете алијансе Русија је подржала Аустрију, док је у време Кримског рата због претећег држања Хабзбуршке монархије према Русији, руска војска морала да држи значајне снаге на споредном правцу. Дајући оцену свом учешћу у гушењу Мађарске револуције, Николај I је рекао да историја памти две будале „једна је он, а друга пољски краљ Јан Собјески“, алудирајући на то како су спасили Беч у одсудном тренутку.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!