У дуговима до гуше: Од кога су Руси позајмљивали новац?

Упркос одлукама црквених сабора

Прва „кредитна организација“ у Русији била је Православна црква. Манастире и храмове Старе Русије нису пљачкали разбојници и лопови, монголски канови су им гарантовали безбедност, а камени сводови су могли да заштите новац и накит у случају честих пожара.

Соловецки Спасо-преображенски мушки манастир на Соловецким острвима на Белом мору (основан 1420-1430). Соловецки државни историјско-архитектонски и природни завичајни музеј.

Сергеј Шимански/Sputnik

Руси свих сталежа су у 16. и 17. веку већином били сиромашни. Понекад су се обраћали манастирима са молбом да заложе имовину и добију позајмицу. Поједини манастири су то омогућавали молиоцима и поред забране црквених сабора и цара.

Дужници су главницу и камату враћали или служењем у армији, или кроз рад, или су залагали земљу, злато, оружје, стоку и скупоцену одећу. Камата је била чак и по 20% годишње. У Светом Писму пише „не будите ником ништа дужни“ (Рим 3, 18), и зато су сељаци веровали да са невраћеним дугом неће ући у Царство Небеско. Ако дужник дуго није враћао новац претиле су му вечне муке у паклу огњеном.

Унутрашњост месне канцеларије са орманом за чување докумената.

kraeved1147.ru

Држава и племство: ко је кога спасавао

Исто тако се веровало да ће прилог храму или манастиру покрити многе грехе. Зато су имућнији људи давали део свог имања као прилог Цркви. Тако је крајем 17. века Руска православна црква поседовала готово трећину све обрадиве земље у Русији. Држави то није одговарало, јер је у истом столећу уведена војна обавеза, а спахије нису имале довољно сељака за регрутацију. Зато је цар формирао редовну гарду и повећао спахијама квоту регрутованих сељака. Петар Први је укинуо патријараштво и конфисковао црквену земљу у корист државе.

Што се цара тиче, он је позајмљивао новац у Европи, на пример од породице Медичи. Остали су новац узимали од зеленаша. Зеленашењем су се бавили и велики земљопоседници и аристократе. Један од њих је био царев саборац Александар Меншиков, најбогатији Рус тога доба.

Царица Ана Ивановна је 1733. године наредила Монетарној канцеларији да даје позајмице са разумном каматом од 8%, али су тај зајам могле добити само аристократе са јаким везама. Трговци су радије позајмљивали једни од других, док сељаци практично нису ни учествовали на „кредитном тржишту“ све до 1882. године.

Санктпетербуршка ковница новца у Петропавловци.

Archive photo

Израчунато је да је сељачкој породици у 18. веку требало најмање 26,5 рубаља годишње за голи живот, а министар је само за џепарац трошио тридесетак рубаља месечно, док је на картама губио најмање 500 рубаља годишње.

Прве праве банке у Русији основане су 1754. године. Племићка банка је давала кредите са каматом од 6% и залагањем имања, и Трговачка са залагањем робе. Племићка банка је основана са циљем да се племство спасе од сиромаштва, јер је обезбеђивало кадрове за службу у армији и државним институцијама.

Племићка кредитна банка.

Archive photo

Многи задужени племићи су сматрали да не дугују новац држави, него лично цару коме су служили. То је значило да се дуг не мора ни враћати, јер племић свакако остаје у државној служби.

Московска Трговачка банка 1903.

Archive photo

Највише аристократе нико није могао ни натерати да измире дугове. Љубимац императорке Катарине II Григориј Орлов је сваке недеље тражио од ње по 5.000-10.000 рубаља, а дворце је градио о државном трошку. Чак је и Григориј Потемкин, најбогатији човек у империји (и такође љубимац Катарине II), позајмљивао новац и није га враћао. Он је понекад дуговао држави и по 3,5 милиона рубаља! Банкар Сутерланд, коме је Потемкин узео 700.000 рубаља и није вратио, извршио је самоубиство.

Новчаница од сто рубаља са ликом Катарине Велике.

Archive photo

На царевој грбачи

Почетком 19. века племићка служба у армији није била јефтина. Племић који је хтео да служи у императорској гарди морао је да купи позлаћени гардијски мундир, бар два добра коња и комплетно оружје, а морао је имати и добар стан и пристојне кочије. Официр који није био довољно репрезентативан или није имао углађене манире могао је због тога добити прекор, па чак и бити избачен из пука.

Племићи су били велики расипници. На пример, могли су дати у мираз и по 10.000 или 15.000 рубаља. Толико новца је отприлике трошила богата породица за годину дана. А пуковник је годишње зарађивао само 1.200 рубаља.

Портрет гардијског коњичког пуковника Ј. В. Давидова.

Руски музеј

Банке су смањиле камату на 4-5% да би тако подржале племство. У случају неизмирења дуга заложена имања нису одузимана, него су само привремено била под „старатељством“. Тек 1763. године племићи су ослобођени обавезне државне службе и могли су да живе на својим имањима. До 1850. године око две трећине имања са кметовима је било заложено на име дуга, па чак и по неколико пута.

Држава је у 19. веку наставила да оснива кредитне организације. Током 1840-их су формиране помоћне штедне касе за сељаке, а 1860. је основана Државна банка са уставним капиталом од 15 милиона рубаља.

Зграда Државне банке, Санкт Петербург, почетак 20. века.

Удружење „Образовање“.

Њена основна функција је била да кредитима подржава државу, пропале комерицијалне банке и племство. Држава је већ 1879. дуговала овој банци 478,9 милиона рубаља, а прилив у буџет је износио 628 милиона рубаља. Измиривање тог дуга је започето 1881, а завршено 1901. године. Кредити које је држава узела 1917. године за ратовање премашили су 90% биланса Државне банке.

У суштини, у царској Русији су банке све време кредитирале државу и племство. Главни узрок неуспеха руског кредитног система у том периоду се крио пре свега у несавесном односу племства према обавези измирења дугова. Племићи су и сами служили држави као официри или чиновници, али су пре свега бринули о сопственим финансијским интересима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!