Зашто је Стаљин рехабилитовао Руску православну цркву?

Постоји једна легенда о томе да је у зиму 1941. године, када су се Немци приближавали Москви, само чудо спасло град. Јосиф Стаљин је наводно наредио да се употребе моћи православља како би се заштитила престоница. „Чудотворна икона Богородице Тихвинске у авиону је пронесена изнад Москве. Тако је престоница спасена”, пише православни новинар Сергеј Фомин у својој књизи „Русија пре другог Христовог доласка”.

Међутим, не постоји доказ да је Стаљин, бољшевик и атеиста, одлучио да прибегне тако необичним мерама у борби против непријатеља. По свој прилици, храброст и вештина Црвене армије заслужни су за одбрану Москве у децембру 1941. године, а не више силе. Али овакве легенде су остале врло популарне. Једна од њих говори о томе да је Стаљин посетио свету Матрону Московску која му је обећала победу, а још једна о томе како се он молио Богу за победу над Немачком. 

Ове легенде, иако нису истините, одражавају промену у Стаљиновом односу према религији која се догодила за време рата, што је изненадило грађане СССР-а и покренуло гласине о томе да Вођа тајно исповеда православље. Две године после битке за Москву Стаљин се сусрео са три највиша великодостојника Руске православне цркве, дозволио је свештенству да врши обреде, слави Васкрс и Божић, и чак обећао да ће цркви вратити неке од манастира (конфисковане после 1917) и да ће ослободити свештенике. У суштини, он је у атеистичкој земљи поново легализовао хришћанство. 

Преокрет?

Три митрополита, на челу са Сергијем Старогородским, привременим вршиоцем дужности патријарха и фактичким поглаварем цркве, захвалили су се Стаљину после састанка на веома понизан начин: „У свакој вашој речи… осетили смо срце које пламти очинском љубављу за сву своју децу… Руска Православна црква поштује оно што ви осећате својим срцем које живи заједно са руским народом, вољом за победом и светом дужношћу да жртвује све за добробит Отаџбине. Нека вас Бог чува у годинама које долазе, драги Јосифе Висарионовичу.”

Похвале упућене вођи биле су разумљиве: пре 1943. године православци су живели у сталном страху. Антирелигијска пропаганда је цветала. Током репресија 30-их година погубљено је најмање 100 000 људи, осуђених у случајевима у вези са Црквом. У земљи која је обожавала само комунизам било је опасно бити православац (или верник неке друге конфесије).

Важно је не заборавити да је „драги Јосиф Висарионович” био један од оних који су спроводили антицрквене репресије. Свештеник Јов (Гумеров) истакао је, коментаришући легенду о томе да је Стаљин наредио да се изнад Москве у авиону пронесе икона, да је „било какав покушај да се окрутни џелат представи као верни хришћанин опасан и може бити само штетан”. Заиста, Стаљин није био хришћанин, али зашто је онда променио однос према православљу?

Практични приступ

Стаљин, циничан и мудар вођа, није доживео никакво откровење, већ је просто знао да је благ однос према православној цркви важан за победу у рату. Као прво, многи совјетски грађани су тајно и даље гајили религиозна осећања (што није било директно забрањено), па је „легализација” православља допринела томе да се одржи народно јединство у рату, што је било кључно. Као друго, савезници су вршили притисак на Стаљина да попусти по питању религије. Прогон верника је био лоша реклама, када говоримо о међународном угледу земље. Као треће, 1943. године Црвена армија је ослобађала територије које су раније окупирали Немци. Окупатори су, покушавајући да стекну подршку народа, поново отварали цркве које су бољшевици затворили, а било би заиста бесмислено да их ослободиоци поново затварају.

Стаљин је све то имао на уму и деловао је у складу с тим. Његов биограф, историчар Олег Хлевњук, записао је: „Одустајање од прогона из 20их и 30-их година, од масовних репресија против свештеника и верника и окретање помирењу био је практичан потез. Оваква промена совјетске политике према религији мора се схватити у контексту подстицања руског патриотизма.”

Стаљин је одржао обећање које је дао митрополитима: 1943. године одржан је први избор за патријарха после 20 година, на којем је Сергије изабран. Добијајући верност и подршку власти заузврат, Стаљин је дозволио Православној цркви да опстане. Наравно, држава је и даље била атеистичка, али свештеници више нису затварани ни убијани. Следећи талас антицрквених репресија уследио је за време владавине Никите Хрушчова, 60-их година, али је био знатно умеренији.