За време хладног рата у Западном Берлину се налазила специфична америчка војна јединица. Био је то мали одред специјалне намене који је у случају да почне рат требало да предводи герилске борбе против Совјета. The National Interest (САД) је објавио причу о берлинским зеленим береткама.
Био је то мали одред специјалне намене који је у случају почетка рата требало да руководи герилским акцијама против Совјета и њихових марионета. У дубини територије Источне Немачке, усред огромне совјетске војне формације и гломазног апарата тајне полиције мали одред америчких специјалаца имао је задатак да диже у ваздух совјетске магацине и води активности локалних група покрета отпора.
Како пише ветеран из тог одреда Џејмс Стејскал (James Stejskal) у својој књизи „Специјалне јединице у Берлину. Тајне операције елитне америчке војске 1956-1990” (Special Forces Berlin: Clandestine Cold War Operations of the US Army's Elite 1956-1990), они су увек знали какав им је задатак. „Они су знали да имају слабе шансе, знали су какву опасност представљају снаге Варшавског пакта које се налазе само неколико километара даље. Упркос томе, ниједан није задрхтао, сви су били одлучни да зауставе совјетску ратну машинерију.”
Већина железничких објеката налазила се на деоници пруге дугој 125 километара око Западног Берлина, јер би овом пругом, у случају почетка ратних дејстава, Совјети на запад до фронта пребацивали своје снаге и средства. Након уништавања ових објеката борбене групе специјалних снага требало је да почну са извршењем наређења главнокомандујућег америчке војске у Европи у вези са вођењем герилског рата иза линије фронта снага Варшавског пакта. С тим циљем у магацину оружја налазила се увек резерва од 10 хиљада јединица оружја.
То је био изузетно тежак задатак за јединицу која је имала једва преко 100 војника.
Људи из одреда по граду су се кретали у цивилним оделима са акт-ташнама, спортским торбама, а касније са ранчевима, у којима су држали инструменте потребне за извршење дневног задатка. Они су се кретали међу обичним грађанима Берлина, знајући да постоји могућност да ће им једном на тим истим улицама командовати у рату. Истовремено им је било тешко да сакрију горак осмех, јер они су били привилеговани војници специјалних снага, који су имали прилику да служе далеко од своје земље и да врше веома важан задатак. На својим окупљањима ови војници често су се присећали славних Спартанаца, не заборављајући њихову судбину у Термопилској бици, пише Џејмс Стејскал.