Многе принципе совјетског васпитања поставио је још 30-их година педагог Антон Макаренко. Тих година у Русији је било много васпитно запуштене деце, која би се касније одавала криминалу. Власти су их скупљале са улице и смештале у поправне домове. У таквим затворима за малолетне Макаренко их је успешно преваспитавао у пуноправне чланове друштва. Много тога из његовог искуства постало је део совјетских уџбеника педагогије и ушло је у систем образовања. Ово су неки од његових принципа.
Сматрало се да све треба да се одвија строго по распореду: и спавање, и јело. Совјетски медицински радници ишли су по кућама код младих мајки и пажљиво пратили како дете добија на тежини. У томе се примењивала дисциплина и у старијем узрасту деце.
Сматрало се да је свеж ваздух користан за имунитет и здравље детета. Многа деца су дању спавала напољу, између осталог, како би се избегле епидемије.
Посебна атракција било је челичење, обично путем поливања хладном водом. Сматрало се да је то веома корисно, између осталог, и за срце.
У школама су биле обавезне спортске активности: зими су децу водили на шетање на скијама, а лети на трчање по свежем ваздуху. Током остатка године вежбало се у сали: деца су се бавила трчањем, лаком атлетиком и екипним спортовима.
Деца су од најранијег узраста кретала у обданиште (чак и сасвим мала деца ишла су у јаслице). Најважнија вештина коју је совјетско дете стицало у обданишту била је социјализација. Оно је требало да научи да живи и ради у колективу, као и да сноси одговорност за колектив.
Амерички академик и дечји психолог Ури Бронфенбренер 70-их година је детаљно проучавао васпитање деце у Совјетском Савез. О томе је објавио и књигу „Два света детињства: Деца у САД и СССР-у”. У њој он наводи речи совјетске учитељице о томе како се она бори против лошег понашања у разреду.
„Замислимо, на пример, да десетогодишњи Вова чупа Ању за косу. Ја га опоменем једном, други пут, трећи пут, а он наставља по свом. Тада замолим цео разред да обрати пажњу на Вовино понашање. Сада сам мирна: на одмору са њим ће поразговарати дежурни из пионирске групе. Они ће га подсетити да ће се његово понашање одразити на оцену понашања читаве групе.”
„Негде од 5. разреда имао сам задужење да за викенд сређујем стан и идем у продавницу. То сам увек радио и чак нисам ни знао да би могло бити другачије. Моја сестра близнакиња за то време је спремала ручак за целу породицу. А родитељи су радили или се одмарали”, каже о свом детињству Сергеј из Москве (62 године стар).
У школама је такође постојао посебан предмет: „рад”. Девојчице и дечаци су ту могли да науче разне ствари: девочице су училе да шију и кувају, а дечаци да закуцавају ексере, тестеришу, дељу, раде са лемилицом, па чак и да обављају једноставне операције са струјом.
Совјетско дете морало је увек бити заузето. Показало се да што више обавеза дете има, то их успешније обавља. Тако су га спремали за посао и активан друштвени живот.
Свако дете је после часова остајало на продуженој настави или ишло на секције. То је, осим тога, родитељима олакашавало живот, јер нису морали да брину шта дете ради док су они на послу.
Совјетска деца никада нису имала велики број играчака, много различите одеће, неке луксузне предмете, као што имају савремена деца (на то је, истина, утицао и дефицит робе). Совјетски човек се од раног узраста навикавао да не буде захтеван када се ради о свакодневним потребама. Сматрало се да ће размажена деца неизбежно постати асоцијални елементи, а можда и криминалци!
Веома популарно је било бављење ботаником и зоологијом. Постојале су групе младих природњака који су истраживали специфичности природе свог краја. Децу су водили на кампове у шуму, учили их алпинизму и вожњи кануа.
Родитељи су такође децу често учили да лове рибу и беру печурке (и, што је најважније, да умеју да препознају које су од њих јестиве).
Због одсуства религије правила понашања деци нису објашњавана помоћу Библије, него помоћу морланих норми совјетског човека и градитеља комунизма. Уосталом, оне су се мало разликовале од 10 библијских заповести.
Веома важно је било да човек не живи за себе, него за друге, да не тражи личну корист и богаћење, да не лаже, одржава чистоћу, поштује старије (да им уступа место у градском превозу, да помаже старима да пређу улицу или да им понесе тешке торбе).
Једна од највећих вредности била је породица. Девојчице су се од детињства припремале да буду мајке и да воде домаћинство (мада су код њих подржаване и професионалне тежње). Дечаци су васпитавани да раде „мушке послове”. Веома важно је било служити војску. „Они који нису служили војску били су предмет подсмеха. Девојке чак нису желеле с њима да излазе”, каже Иван (75 година стар).
И, наравно, за совјетско дете највећа вредност биле су верност и љубав према отаџбини.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
