Три најстрашније епидемије у историји Русије

Куга (1654-1655)

Куга је у главни град руске државе стигла из Персије (или из Крима) и проширила се, према сведочењу савременика, „као пламен ношен ветром“. У лето 1654. године, када је већ било на хиљаде жртава епидемије, из Москве је побегао царски двор заједно са бољарима и имућнијим житељима. Бежећи у предграђа престонице и у друге градове они су заправо проширили заразу по целој држави.

После паничног бегства гардиста и затворских стражара град је утонуо у хаос. Москвом су харали бандити и пљачкаши. „Раније пуна света, сада је постала пуста... Пси и свиње прождиру мртве и дивљају. Нико не сме да прође градом сам, јер нападну усамљеног пролазника и усмрте га“, писао је патријарх антиохијски Макарије III који се тада налазио у Русији.

На крају су власти покренуле озбиљну борбу против епидемије. Заражене зоне је блокирала војска, на уласку су постављене рампе и карантини. Немилосрдно су спаљиване куће и окућница људи умрлих од куге. Предмети и одећа су дезинфиковани димом запаљеног пелина и клеке. Војска је завела ред у граду.

Епидемија је заустављена у јесен 1654. године. Куга није продрла на запад, где је армија на челу са царем Алексејем Михајловичем држала пољско-литвански Смоленск под опсадом. И северне територије (Новгород и Псков) су остале нетакнуте.

Додуше, несанирана жаришта болести су у јануару наредне године проузроковала ново ширење куге, али далеко мањих размера и далеко од Москве. Данас је немогуће тачно израчунати број жртава епидемије. Руска држава је имала седам милиона становника. По мишљењу истраживача, умрло је од 25.000 до 700.000 људи. У самој Москви је умрло 85% становника.

Колера (1830-1831)

Најсмртоноснија болест 19. века први пут се појавила у јужним регионима Руске империје током 1820-их, али тек десет година касније је показала своју застрашујућу моћ.

Житељи Москве 1830. године нису озбиљно схватили опасност од епидемије која је већ протутњала кроз Грузију и Поволжје, нити су могли претпоставити да ће усмртити око 200.000 становника Русије. Московљани су били убеђени да ће их северна клима заштитити од ове пошасти.

„Борићемо се против ње, тераћемо је димом, питаћемо лекаре и слушати њихове савете“, писао је тада лист „Московский телеграф“: „Најважније средство је смео, бодар и весео дух, опрезност, а не кукавичлук, пажња, а не страшљивост“.

Међутим, већ у јесен није било ни трага веселом расположењу. Број жртава је муњевито растао. Власти су затвориле универзитете и јавна места, забрањена су јавна весеља и на све стране су уведени карантини.

Долазак зиме је зауставио ширење епидемије према главном граду Руске империје, али већ у априлу 1831. у Санкт Петербургу су забележена прва жаришта болести, да би се до лета колера проширила на све стране.

„Болест бесни пакленом силом“, пише житељ града на Неви Александар Никитенко: „Довољно је да изађете напоље и срешћете десетине ковчега на путу до гробља... Чини се да је дошао тренутак свеопште пропасти. Људи као осуђени на смрт тумарају између ковчега не знајући да ли је и њима већ куцнуо последњи час“.

Војна блокада и карантин су изазвали свеопште незадовољство јер су нанели велику штету трговцима, тако да су у градовима широм империје избили бунтови. Са тим периодом се подударио и пољски устанак, па су колале гласине да Пољаци ноћу трују баште и изворе. Дешавало се да разгневљена гомила ухвати на улици неког „сумњивог“ и линчује га.

Шпанска грозница (1918-1919)

Шпански грип или шпанска грозница је у целом свету убила 100 милиона људи (око 5% становника Земље). То је била једна од најстрашнијих пандемија у историји. Није мимоишла ни Совјетску Русију.

Продрла је у земљу у августу 1918, када је у Русији беснео Грађански рат. Најпре је похарала територију Украјине и посебно Кијев, а затим се кроз Белорусију докопала Москве и Петрограда, где је оболео сваки други становник.

Шпанска грозница је достигла размере националне катастрофе. За годину и по је умрло 2,7 милиона људи, тј. 3% од укупног броја становника.

У Одеси је умрла звезда немог филма Вера Холоднаја. Епидемију нису могли да избегну ни највиши функционери. У марту 1919. је од ове болести умро Јаков Свердлов, један од руководилаца Совјетске Русије, такозвани „бољшевички црни ђаво“.