Црвена капиja
Public domain
Био је то први мост преко реке Москве, подигнут 80-их година 17. века, за време владавине регенткиње Софије (1657 – 1704), полусестре Петра Великог. Мост је био 170 метара дуг и 22 метра широк. Изградња је била толико скупа да се у Москви усталио израз: „скуп као Камени мост!” Мост је заједно са Царем-топом и Звоником Ивана Великог сматран за једну од главних знаменитости града.
Велики број трговина и кафана налазио се на овом огромном мосту, а под њим је било злогласно место окупљања лопова и криминалаца. Временом, међутим, мост је почео да пропада, па је 1858. године одлучено да се поруши.
Испоставило се да је толико чврст да су неки делови морали да буду разнети експлозивом. Мост је замењен металном конструкцијом са три лука која је такође демонтирана 1938. године, исте године када је саграђен данашњи Велики Камени мост.
Панорама Китаj-города, 1887.
Public domainОд 1538. године источни зид Кремља и централне улице у његовој близини обухватале су зидине Китај-города, средњовековног утврђења које је штитило центар града. Ове зидине пројектовао је Петрок Мали, рођен као Пијетро Анибале, италијански архитекта који је радио у Москви. Чиниле су их првобитно 4 куле са капијама, с тим што је касније додато још неколико капија.
Иљинска капија Китај-города
Public domainЗидине су своју одбрамбену функцију изгубиле у 18. веку, али нису порушене и постале су део града. 1925-1926. године изведена је рестаурација зидина и кула Китај-города као историјског споменика, али 1933-34. ово јединствено утврђење је варварски порушено.
Владимирска капија и трг Лубјанка
Public domainМосковска совјетска власт је тврдила да је то учињено како би се наставио развој уличне мреже, али места на којима су се зидине налазиле углавном су још увек слободна. Нажалост, само мањи део првобитних зидина је сачуван и могу се видети иза хотела Метропол.
Уломак старог градског зида и улаз у Третјаков пролаз у Москви
Vladimir OKCСтрасни манастир основан је 1654. године на данашњем Пушкинском тргу, једном од главних градских тргова у центру Москве. Његов звоник налазио се тачно на данашњем месту статуе Александра Пушкина (која је ту пребачена 1950). Манастир су затворили бољшевици 1919. године, али све до 1924. ту је и даље живело око 200 монахиња.
1937.
Архивска фотографијаКаснијих година различите институције, укључујући и антирелигијски музеј, налазиле су се у здању манастира. А 1937. године он је порушен.
Црвена капија (Красније ворота) била је тријумфална капија у барокном стилу која се налазила на данашњем Тргу Красније Ворота (који носи њено име, као и оближња станица метроа). Први пут на овом месту је подигнута капија 1709. године по наредби Петра Великог као обележје победе у Полтавској бици. Оригиналну капију је, међутим, уништио пожар, као и неколико њених каснијих копија. 1757. године архитекта Дмитриј Ухтомски направио је камену барокну Црвену капију, декорисану скулптурама, грбовима руских регија и бронзаном статуом Фaме, грчке митолошке персонификације славе. Било је неколико покушаја да се Црвена капија поруши због своје „бескорисности”, али је опстала све до 1927. године, када је коначно разорена из разлога што је „блокирала пролаз саобраћају”.
Изградњу Сухареве куле наредио је Петар Велики након што је преузео престо од регенткиње Софије. Пројектовао ју је руски војни архитекта Михаил Чоглоков 1692-1695, а била је 64 метра висока и 40 метара широка.
У њој се налазила Московска школа за математику и навигацију, у оквиру које је била и једна од првих опсерваторија у Русији. Такође, у посебној дворани одржавали су се часови мачевања. Од 1829. до 1892. године коришћена је као водоторањ, а под бољшевицима у њој је био музеј.
Модел куле
Putidorogi-nn.ruОбновљена је 20-их година и проглашена за историјски споменик, али је ипак у априлу 1934. године порушена по директној наредби Јосифа Стаљина. Он је записао: „Лично сматрам да је ова одлука исправна, јер верујем да ће совјетски народ моћи да изгради величанственије и достојније примере архитектонског стваралаштва од Сухареве куле.”
Основан 70-их година 14. века за време кнеза Дмитрија Донског, Симонов манастир је био огроман утврђен архитектонски комплекс. Крајем 17. века зидине које су га окруживале биле су 825 метара дуге и имао је пет кула, од којих су три сачуване до данас.
Манастир је затворен 1923. године, а 1930. године већина здања је порушена експлозијама како би се подигао Дворац културе ЗИЛ-а, који данас представља историјски споменик конструктивизма. Некрополе су такође уништене.
Делови зидина (три куле, црква и неколико других грађевина) на срећу су преживеле до данас. Оне спадају међу најживописније примере архитектуре 17. века у Москви, а налазе се у Улици Восточнаја.
Мада су се дрвена црква, а затим и камена, на овом месту налазиле и раније, 1696-1699. од средстава московског трговца Ивана Сверчкова подигнута је нова камена црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Покровка је била прометно место изван самих зидина Китај-города. Архитекта Петар Потапов ту је створио ремек-дело барокне архитектуре. Када је Наполеон заузео Москву, изразио је дивљење према овој грађевини и нашалио се да би је требало раставити на делове и пренети у Париз.
Детаљи декора цркве монтирани у зид Донског манастира, где се налазио Музеј руске архитектуре. Архитекта Петар Потапов, 1696.
Николај Авакумов1936. године црква је порушена под изговором „проширења улице”, али Покровка није проширена и место на ком се црква налазила и данас је празно. Преживела је само парохијска кућа са данашњом адресом Покровка 5/5. Неки фрагменти спољне декорације храма сачувани су у Донском манастиру у Москви.
Ова црква била је друга по величини у Москви после цркве Христа Спаситеља. Али такође се сматрало да је то споменик руској прокрастинацији. Наиме, пола века се чекало на почетак њене изградње. Одлука о томе донета је још 1861. године са циљем да се на тај начин обележи укидање кметства у Русији. Али потребан новац од донатора и добротвора прикупљен је тек 1894.
Финални пројекат је одобрен 1900, а изградња је почела 1913, годину дана пре почетка Првог светског рата. Архитекта Александар Померанцев направио је огроман храм висок 70 метара са 21 куполом у староруском стилу. Мада је рат успорио изградњу, до 1917. године црква је била готово завршена и у њој су већ служене литургије све до 1920. Храм су порушили бољшевици 1952. године.
Унутрашњост Цркве Христа Спаситеља у Москви, 1883.
Public domainТемељи цркве која је требало да слави руску победу над Наполеоном постављени су 1839. године, а изградња је завршена 1860. према пројекту архитекте Константина Тона. Храм је освештан 1883. године. Са висином од 103,5 метара и уложених 15 милиона рубаља у изградњу била је то највећа црква у земљи.
Храм пре уништења
Public domainНајбољи руски уметници тог времена израдили су унутрашње фреске и пројектовали ентеријер цркве: Валисиј Суриков, Иван Крамској, Василиј Верешчагин и други.
Рушење Цркве Христа Спаситеља у 1931.
Public domain1931. године одлучено је да на месту цркве буде подигнута огромна зграда Дворца Совјета. У децембру 1931. године црква је порушена. Касније се од изградње Дворца Совјета одустало, а на месту цркве је подигнут базен „Москва”. 1999. године на истом месту подигнута је копија некадашњег храма. Али нова црква није од цигле, већ од бетона.
Нови ентеријер такође се не може мерити са некадашњим. Како би се смањили трошкови неке ствари су упрошћене, на пример, фасада од белог камена замењена је мермером, куполе су позлаћене са мање злата и јефтинијим методама од оригиналних. Међутим, црква Христа Спаситеља је и даље највећи храм Руске православне цркве.
Василиј Голицин (1643-1714) је био уважена политичка личност у време регенткиње Софије, полусестре Петра Великог. Он је управљао спољним пословима тадашње Русије, био изванредно богат и живео у европском стилу у претежно руралној Москви тог времена. Наредио је да му се подигне величанствена палата у улици Охотни рјад.
Француски дипломата Фој де ла Невил је рекао да је то „једна од најимпозантнијих кућа у Европи” и упоредио је са дворцима Кремља. После Голицинове смрти палата је више пута променила власника. 70-их година 19. века унутрашње декорације су уништене, а у другој деценији 20. века претворена је у објекат за сушење рибе. 20-их година палата је делимично обновљена. Била је то јединствена грађевина, изванредан пример архитектуре 17. века, али 1934. године је порушена. 1932—1935. на њеном месту је подигнута Зграда Совјета Рада и Одбране. У њој се данас налази руска Државна дума.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
