Совјетски Савез је био држава парадокса и то се посебно тиче права. На папиру је пружао широк спектар грађанских слобода, чак од 1936. када је усвојен Стаљинов устав: слободу говора, штампе, демонстрација и неприкосновеност личности.
Али у пракси ништа од тога није функционисало. Сваки пут када је у судски процес била умешана Комунистичка партија, односно власт, совјетски суд се претварао у пародију.
Правница Дина Каминска (1919 – 2006) је то одлично знала али се није плашила да заступа људе који нису имали скоро никакве шансе у борби са системом, а то су дисиденти. Зашто је све то радила и да ли је била у стању да било шта промени?
Кратак курс Стаљинове правде
У својој аутобиографији „Белешке адвокатa“ Каминска признаје да је имала срећу. „Моји су родитељи проживели дуг живот и никада им нису претили затвором. То је био изузетак у интелектуалним круговима.“ Стаљинове чистке (према најконзервативнијим проценама, најмање 780 000 убијених и 3,8 милиона робијаша) су мимоишле њену породицу.
Међутим, у послератној кампањи против Јевреја страдао је њен близак пријатељ. Научник Валентин Лифшиц је за планирање атентата на Стаљина (по сведочанству колеге) стрељан 1952. Лифшиц је после Стаљинове смрти проглашен невиним.
Каминска је у то време већ била адвокат са 11 година стажа. Супроставити се државним тужиоцима није био ни лак ни престижан посао, али она је посветила свој живот одбрани најслабијих.
Нова ера
Archive photo
Противници државно-политичког система СССР су постали гласнији шездесетих година.
„Дисиденти су отворено говорили шта мисле, пред очима стране штампе, њихови наступи су били јавни и држава је морала да води отворене за јавност судске процесе“, објашњава још један адвокат из тог доба, Борис Золотухин. „А када су се појавили ти храбри људи, дошли су и храбри адвокати“. Међу њима је била и Дина Каминска, шездесетих година искусна адвокатица која је имала штошта да замери властима.
Дисиденти и судски процеси
vladimirbukovsky.com
Кога је све бранила Каминска и за какве „злочине“? Ево неколико примера:
1967. године четворочлана група људи међу којима и песник Јуриј Галансков ухапшена је за антисовјетску пропаганду: у страној штампи су објавили неколико чланака који су садржали критику совјетског система. Тешко болесни Галансков је осуђен на четири године робије.
Исте године ухапшена је група људи која је мирно протестовала против суђења Галанскову а међу њима и Владимир Буковски који је као организатор мирног стајања са плакатима у рукама осуђен на четири године затвора.
Седморо људи је 1968. ухапшено само неколико секунди пошто су на Црвеном тргу подигли плакате против уласка совјетских трупа у Чехословачку.
Дина Каминска је бранила Буковског, Галанскова, Ларису Богораз и Павла Литвинова. „Они нису били ни терористи ни екстремисти“, писала је касније. „Користили су дозвољене начине изражавања протеста борећи се за људска права. Грађански дуг их је натерао да се боре за оно што смо ми правници били дужни да радимо професионално.“
Сизифов посао
Јулија Вишњевска (CC BY-SA 2.0)
Совјетски систем није могао себи да дозволи да ослобађа дисиденте. И п0ред свих напора Каминске и њених професионалних вештина, Буковски је осуђен на три године затвора, а Галански је преминуо током издржавања казне. Али људи су је дочекивали испред суднице са цвећем и овацијама, јер знали су да би у фер суђењу сигурно победила.
„Знало се како ће све да се заврши, али она због тога никада није радила са мање снаге“, каже Борис Золотухин. „Без обзира на то колико је компликован био случај, она је користила све правне могућности да одбрани свог клијента.“
Совјетска држава није посебно ценила овакав рад. 1971. године Каминској је забрањено да учествује у политичким судским процесима. Шест година касније напустила је земљу заједно са супругом у страху да ће бити ухапшена.