Зашто су Руси и Немци наставили Први светски рат у Латинској Америци

Парагвајски војници, учесници рата за Чако

Парагвајски војници, учесници рата за Чако

AFP
Парагвај, чини се, много дугује Русима. Захваљујући неколицини руских официра који су се борили на његовој страни, ова земља успела је да однесе победу у готово безнадежном рату против Боливије и двоструко увећа своју територију.

Био је то најкрвавији рат у Латинској Америци у двадесетом веку. Рат за Чако (1932-1935) између Боливије и Парагваја коштао је живота сто хиљада људи. Главну улогу у овом сукобу одиграли су руски и немачки официри емигранти који су се придружили зараћеним странама, фактички настављајући тако Први светски рат на другом континенту.

Борба за црно злато

Парагвај и Боливија деценијама нису могли да поделе између себе огромни регион Гран Чако. Свако је ту територију сматрао својом, али нико није улазао у отворени конфликт. Ненасељена и тешко проходна, мало кога је у почетку занимала, да би се све из корена променило 1928. године када су геолози почели да говоре о налазиштима нафте.

Асунсион и Ла Паз (практично главни град Боливије) муњевитом брзином ушли су у конфликт. Уље на ватру доливале су нафтне компаније. Исконски супарници амерички Standard Oil (на страни Боливије) и англо-холандски Royal-Dutch Shell (подршка Парагвају) видели су у регији Гран Чако велику перспективу. 

Демонстрације у Ла Пазу против Парагваја, 1932.

Први борбени сукоб између парагвајског коњичког одреда и боливијске милиције одиграо се августа 1928. године. Рат је заустављен само захваљујући интервенцији Лиге нација. Међутим, четири године касније она је била немоћна. Средином јуна 1932. године боливијска војска изненада је напала парагвајске предстраже на спорној територији.  

Јака Боливија и слаби Парагвај

Чинило се да мали Парагвај нема много изгледа за успешан исход у борби против далеко моћније Боливије. Не само да су његови људски ресурси били 3,5 пута мањи, него је Парагвај шездесет година раније водио страшан рат против Бразила, Уругваја и Аргентине, у коме је изгубио 70 одсто мушког становништва.

Боливијске оружане снаге биле су троструко јаче на небу и имале апсолутну предност у оклопној техници. Парагвајци нису имали ни једно оклопно возило којим би се супротставили боливијским лаким тенковима Викерс модел Е (било их је три) и Карден-Лојд танкетама (неколико комада). Одређени паритет постојао је само у погледу артиљеријских оруђа.

Немац у посади боливијског тенка

У тако катастрофалној ситуацији земљу је могло да спасе једино чудо, и оно се догодило у виду помоћи неколико десетина руских официра, који су после завршетка Грађанског рата у Русији напустили своју земљу и нашли уточиште на другом крају света.

Руси модернизују парагвајску војску

Један од емиграната, генерал-лајтнант Николај Стогов писао је: „Изгледа да није било ни једне области везано за војску које се наши руски официри, емигранти у Парагвају, нису дотакли и унапредили је својим знањем и искуством“.

Још пре почетка сукоба схватајући какво драгоцено искуство имају руски официри, руководство ове латиноамеричке земље укључило их је не само у модернизацију оружаних снага, него и целе земље. „Руски емигранти нашли су се у правом часу у Парагвају који је почео да обнавља пољуљану економију. Почела је градња мостова, путева, управних зграда, касарни... Земља је полако оживљавала захваљујући активној помоћи руског техничког особља“, приметио је руски архитекта Георгиј Бенуа, који је Асунсион посетио двадесетих година прошлог века. 

Ровови парагварске војске, 1933.

Управо руски саветници инсистирали су да се у наоружање уведе ефикасни дански пушкомитраљез Мадсен који је руска кавалерија користила још у Првом светском рату. Ово оружје било је много поузданије од пушкомитраљеза Шоша које је наметнула француска војна мисија. 

Захваљујући Русима Парагвај је 1932. године формирао прву кавалеријску дивизију, док се у Боливији ова формација појавила тек две године касније. Парагвајска коњица обучавана је за муњевите нападе у позадини противника, а мајор Николај Корсаков превео је на шпански песме руске кавалерије.  

Немачки чекић и руски наковањ 

Сто двадесет немачких официра који су својевремено живели у Боливији служили су у тој војсци, устројеној по узору на немачку и одевеној у униформе рајхсвера. Врховни командант био је ветеран из Првог светског рата официр Ханс Кунт који је живео у чврстом уверењу да ће се лако обрачунати с Русима (мислећи на парагвајску војску).

Генерал Ханс Кунт у Чако рату.

У том тренутку у редовима парагвајских оружаних снага налазило се 86 руских емиграната. Без обзира на тако мали број већина њих били су официри с непроцењивим борбеним искуством, фактички понаособ потврђени на одређеним пољима.

Генерал Иван Бељајев који је обавио 13 истраживачких путовања у регију Гран Чако стекао је богато искуство картографа и артиљерца. Као руководилац картографског одељења Генералног штаба и председнички саветник, учествовао је у разради офанзива и одбрамбених операција парагвајске војске. 

Како је на почетку рата руководилац војне обавештајне службе Парагваја Николај Ерн с капетаном Сергејом Керном успео да одгонетне боливијске војне шифре, парагвајска војска стекла је огромну предност. Тако је она била упозната с намерама противника много пре него што су наредбе стигле у боливијску војску.

Велику улогу у организацији парагвајског ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране одиграо је капетан Сергеј Шчетињин. Напорима које је он уложио ефикасност боливијске авијације озбиљно је доведена у питање. Парагвајци су по његовим саветима правили лажна артиљеријска оруђа  на која су боливијски авиони улудо арчили бомбе.   

Уништени боливијски тенк

Боливијско-парагвајски (самим тим и немачко-руски сукоб) у рату за Чако кулминирао је у другом нападу на Нанаву (предграђе Асунсиона) јула 1933. године. У тој операцији Кунт је концентрисао шест хиљада људи против којих се борило три хиљаде Парагвајаца.

Уз подршку тенкова с немачким посадама и одредом бацача пламена на челу војних снага, Боливијци су нападали положаје парагвајске војске. Захваљујући зналачкој одбрани коју су осмислили руски стручњаци (утврђена подручја опремљена минобацачима и митраљезима, окружена минским пољима и бодљикавом жицом) одбијено је осам напада противника и истовремено изведен успешан контранапад. Боливијска армија остала је без неколико тенкова и око две хиљаде људи, док је у редовима Парагвајаца животе изгубило 448 војника. Сам Ханс Кунт непосредно после пораза смењен је са положаја.

Захвалност честитим људима

Гроб руског официра, учесника Рата за Чако 1932-1935, Асунсион.

Идуће године после неколико великих победа стратешка иницијатива коначно је прешла у руке Парагваја. Када су његове оружане снаге ступиле на тло Боливије, она се обратила Лиги нација с молбом да потпомогне у склапању мира. 

Према одредбама мировног споразума из 1935. године Парагвај је добио велики део регије Гран Чако и тако двоструко увећао своју територију. Међутим, иронијом судбине, нафта је пронађена тек 2012. године, што ће рећи тек после 77 година.

Парагвајци су високо ценили помоћ руских официра у рату за Чако. Будући председник Парагваја Алфред Стреснер који је служио под командом генерала Степана Високољана, дубоко је ценио како свог команданта, тако и целокупан руски официрски кадар, називајући их „честитим људима“.

После рата многи међу тим руским емигрантима били су награђивани најразличитијим војним признањима, проглашавани националним херојима и заузимали високе функције. И дан-данас шест улица у Асунсиону носе имена руских официра погинулих у рату за Чако. 

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“