Ко су били руски официри који замало да зауставе бољшевике?

Getty Images; Pixabay; Public domain
Да су имали више среће и вештине, можда су могли да предводе Русију у 20. веку. Било је довољно да победе бољшевике, што им, ипак, није пошло за руком.

Нису сви Руси одушевљено дочекали Октобарску револуцију 1917. године, када су бољшевици преузели власт у земљи измученој глађу и учешћем у Првом светском рату, коју су, осим тога, раздирале унутрашње супротности. Многи становници Русије делили су став жене чије речи наводи писац Иван Буњин у свом дневнику „Проклети дани”: „Ко је имао користи од доласка бољшевика на власт? Постало је само горе, а пре свега за нас, обичне људе!”

Неки од оних који нису подржавали комунисте ушли су у оружани сукоб са њима формирајући Белогардејски покрет (тако назван због контраста у односу на Црвену армију бољшевика). Грађански рат између ове две стране избио је 1918. године. Овај сурови сукоб трајао је све до 1922. године и однео је око 10 милиона живота.

Белогардејци су поражени, али њихове вође и хероји учинили су све у својој моћи како би се изборили за оно у шта су веровали. Шта се догодило са њима?

Петар Врангел (1878 – 1928)

Познат као „црни барон” због свог племићког порекла и црне одеће коју је најчешће носио, доспео је на чело белогардејских снага тек 1920. године након што је Деникин изгубио неколико битака и био принуђен да напусти врховну команду. До тада Белогардејци су под контролом држали још само Крим, који је био опкољен снагама Црвених.

Врангел је био дефакто политички и војни вођа. Владао је територијом под контролом Белогардејаца. „У тврђави под опсадом постоји само једна власт и то војна”, записао је он. Истовремено Врангел се трудио да исправи грешке својих претходника, стичући више присталица за Бели покрет. Спроводио је аграрне реформе, обећао националну аутономију етничким мањинама и много тога другог.

Нажалост, Врангел је наследио власт када је рат већ био практично изгубљен. Његова војска је успела да неко време задржи бољшевике, не пуштајући их на Крим, али у новембру 1920. године Црвена армија је пробила одбрану Белих и то је био крај рата. Врангел је добро организовао евакуацију својих снага и омогућио да око 100 000 људи напусти Русију заувек.

Након слома Беле армије, Врангел долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где ради на обједињавању руске беле емиграције. Након неколико година проведених под заштитом српског краља Александра, сели се у Брисел, где 1928. године изненада умире: по веровању његове породице, то је била последица тровања, иза кога је стајао бољшевички агент, док је према званичној верзији смрт била последица туберкулозе.

Последња жеља барона Врангела била је да буде сахрањен у Србији. Жеља му  је годину дана након смрти испуњена. У руској цркви у Београду почива данас најзначајнија личност руске беле емиграције.

Лавр Корнилов (1870 – 1918)

Врховни командант руске војске у јулу 1917. године генерал Корнилов имао је шансу да се реши бољшевика чак и пре њиховог доласка на власт. Док су политички сукоби још беснели, повео је своје трупе са фронта у Петроград желећи да ухапси Владимира Лењина и друге бољшевичке вође.

Покушај није успео. Путеви до престонице били су блокирани, а војници у гарнизону који су остали одани умереној влади ухапсили су Корнилова и његове војнике.

„Већи део живота провео је борећи се за Русију, за њено достојанство, срећу и славу и није имао времена да размишља о врлинама и манама било ког политичког система”, присећао се Корниловљев ађутант. „Волео је само државу која је имала за њега мистичан, готово божански смисао.” Сматрајући да су бољшевици издајници који поткопавају јединство Русије, Корнилов је одлучио да се против њих бори без милости.

Као и многи други антибољшевици (од монархиста до умерених социјалиста), Корнилов је стигао до реке Дон на југу, где је формирана једна од првих формација Белогардејаца, Добровољачка армија. Херој Првог светског рата и несумњиви ауторитет, Корнилов је преузео вођство над овим покретом.

„[За време првих борби] Корнилов је показао своје мајсторство војсковође. Увек је био са својим људима, лично предводећи сваку битку”, пише његов биограф. Корнилов је у борби и изгубио живот. У априлу 1918. године смртно га је ранила граната. Тако су врло брзо Белогардејци изгубили једног од својих најбољих лидера.

Антон Деникин (1872 – 1947)

„Раније сам веровао, и још увек верујем, да је борба против бољшевика неопходна до њиховог пораза”, једном је рекао генерал Деникин. „Иначе ће не само Русија, него читава Европа завршити у рушевинама.” Као саборац Корнилова, преузео је команду над Добровољачком армијом после Корниловљеве смрти у априлу 1918. године.

Деникин је касније предводио оружане снаге на југу Русије, које су се храбро супротставиле Црвенима, освојивши Крим, Украјину и велики део јужне Русије, и стигавши до Москве у октобру 1919. године. Међутим, бољшевици су успели да се прегрупишу и поразе Белогардејце. Почев од зиме 1919-1920. Деникин је био у повлачењу, губећи град за градом. У априлу је коначно био принуђен да напусти положај главног командујућег. Одмах је напустио и Русију на британском ратном броду „препун најдубље туге”, како је сам записао у мемоарима.

У емиграцији Деникин је водио миран живот, пишући мемоаре. За време Другог светског рата, већ као старац, критиковао је оне беле емигранте који су одлучили да се приклоне Хитлеру како би Русију ослободили од комуниста (његов став је подржао, на пример, генерал Петар Краснов): „Пролићете… руску крв узалуд, а Русија неће бити ослобођена, већ само још више покорена.”

Александар Колчак (1874-1920)

Док су се Корнилов и Деникин борили на југу Русије, адмирал Колчак је бољшевике нападао на Далеком истоку и у Сибиру. Арктички истраживач који се борио у руско-јапанском рату 1904-1905. и предводио Црноморску флоту у Првом светском рату, Колчак је провео годину дана у иностранству након што су га бољшевици приморали да се повуче (јер је био верни монархиста). У септембру 1918. године, међутим, вратио се да се бори за ослобођење своје земље од „црвене куге”. Као што знамо, није у томе успео.

Проглашен за врховног вођу Русије и препознат као лидер Белогардејаца, Колчак је тесно сарађивао са страним силама (Британија, Француска и Јапан).

„Он има више борбености, одважности и поштеног патриотизма од било којег Руса у Сибиру”, рекао је британски војни саветник о Колчаку, додајући да његов задатак „постаје готово немогућ” због недостатка помоћи од савезника.

У пролеће 1919. године Колчак је ујединио антибољшевичке снаге источне Европе и извео моћан напад, поразивши бољшевике и стигавши до региона Волге (недалеко од Москве). Али тада су Белогардејци, којима су недостајале резерве (Колчак је често говорио да „морамо толерисати људе који не одговарају високим позицијама које заузимају, јер немамо ким да их заменимо”), почели да губе територије.  

На лето бољшевици су кренули у офанзиву, а шест месеци касније Колчакове снаге су поражене. Он је заробљен, осуђен и погубљен.

Николај Јуденич (1862 – 1933)

Грађански рат је учинио да многи бриљантни војни команданти изгледају неспособно, јер су водили изгубљену битку. Живот генерала Николаја Јуденича лепо то може да докаже. За време Првог светског рата водио је Кавкаски фронт и практично растурио турску војску, стекавши надимак „нови Суворов”. (Суворов је био највећи војсковођа Руске Империје који није изгубио ниједну битку).

Сви су обожавали Јуденича. Један официр је записао: „Велика је несрећа што људи као Јуденич нису правило, већ изузетак у нашој војсци, али управо овај изузетак привлачио је толико наклоности.” Па ипак, за време Грађанског рата он није могао да помогне. Док је предводио северозападне снаге напао је Петроград (који су контролисали бољшевици) на јесен 1919. године, управо када је Црвена армија све снаге концентрисала на југу у борби против Деникина.

Јуденич је сматрао да постоји реална могућност да бољшевици изгубе престоницу. Али Лав Троцки, војни министар бољшевичке владе, успео је да мобилише све снаге и порази Јуденича, чија је војска била релативно малобројна (само 20 000 војника против 60 000 црвених). Након што су га заробили његови бивши савезници, Естонци, док се његова војска повлачила, Јуденич је био принуђен да одустане од борбе и напусти Русију заувек. У емиграцији је провео 14 година до своје смрти. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“