Чувени окршај се десио током велике совјетске офанзиве кодног имена „Магистрала“, у циљу деблокаде путне комуникације које повезује главни град провинције Пактија-Гердез, са градом Хост.
Овај град је са околним местима смештен недалеко од државне границе са Пакистаном. Са топографске тачке гледишта, ради се о веома захтевном терену брдско-планинског карактера, који је сиромашан комуникацијама. Једини, колико толико функционални пут, по коме се могла кретати борбене техника је прелазио преко превоја Сат-Кандав. Преко овог превоја совјетске истурене борбене групе су одржавале своју везу са другим регионима који се налазе у Авганистану, и главним градом Кабулом који је био централна логистичка тачка за подршку целокупне операције. Губитком контроле над овим превојом, ова комуникација би постала неупотребљива, а велики број совјетских јединица ангажованих на затварању границе са суседним Пакистаном, постале практично одсечене од главнине својих снага.
Совјетске трупе у гарнизону Хост су се крајем 1987.године нашле у веома тешкој оперативној ситуацији. Са њима су се налазиле и савезничке авганистанске трупе (ДРА) и одреди месне милиције, које су блокиране услед снажне активности крупних муџахединских формација, које су у Авганистан упадале из суседног Пакистана. Непријатељ је имао намеру да у потпуности уништи овај гарнизон и на његовим развалинама образује слободну територију.
Последица овако снажне офанзиве је било повлачење главнине совјетских оклопно-механизованих јединица из ширег рејона града Хост, после успешне ликвидације муџахединског упоришта Џавара. Ова операција совјетске војске је окончана у пролеће 1986.године. После напуштања ове просторије, у испражњене међупросторе су ушле реорганизоване и добро наоружане формације муџахедина, које су успеле да са свих страна опколе град Хост, и пресеку виталну комуникацију са градом Гардез. Командант совјетске 40А је наредио да се снабдевање одсечених снага (храна и муниција) реализује из ваздуха, док се не организују копнене снаге за пробој блокаде. Овај начин снабдевања је био привременог карактера, и морала се брзо осмислити копнена операција.
Главни штаб совјетске армије је кренуо у припрему војне операције „Магистрала“. Њен главни задатак је била енергична деблокада путне комуникације Гардез-Хост у циљу стварања неопходних услова за несметано снабдевање града Хост храном, горивом и муницијом. У ту сврху је образован велики конвој састављен од теретних возила.
У операцији су учествовале јединице 1. и 3. падобранско-десантног батаљона из 345-ог гардијског падобранског-десантног пука (даља скр. у тексту 345.гпдп). За обезбеђење моторизованог конвоја ангажоване су јединице 3-ћег падобранског-десантног батаљона (у даљем тексту скр. 3.пдб) које су имале задатак да са својим четама чврсто поседну доминантне коте изнад пута. Овај батаљон је ангажован јужно од комуникације и његов главни циљ је био затварање праваца који из непријатељског упоришта Срана изводе ка траси главног пута. Непосредна зона његовог дејства се налазила у близини авганистанско-пакистанске границе. Ради што ефикаснијег извођења овог задатака, команда батаљона је образовала неколико самосталних борбених група ранга чете, које су бројале 85-90 падобранаца. Фокус ових група је било енергично поседање највиших врхова који су од стране непријатеља могле бити употребљене као осматрачнице, за навођење артиљеријске ватре.
Борбена група која је формирана од јединица 8-ме падобранско-десантне чете (8.пдч) је имала задатак да зауме три доминатне коте, док је 9-та падобранска чета (9.пдч) на свом правцу напада морала да заузме два стратешки важна објекта (кота 3234) и (кота 3228). Са ових позиција се као на длану могао видети пут на даљини и до 30км.
У рано јутро 27.децембра 1987.године, извиђачки вод 3.пдб је уз ватрену подршку 9.пдч успео да после краће борбе заузме коту 3228, док је напад на коту 3234 одбијен снажним отпором утврђене групе муџахедина. У ноћи 27/28 децембра, после снажне артиљеријске припреме, обновљен је напад на ову коту која је заузета до раних јутарњих часова. Запоседањем ова два кључна топографска објекта комуникација Гардез-Хост је била слободна за покрет моторизоване колоне, која је упућена исцрпљеном гарнизону. Командант 345.гпдп је одобрио намеру мајора Ивоника (кмд. 3.пдб) да са три вода из састава 9.пдч поседне коту 3234, која се налазила 7-8 километара југозападно од средишњег дела комуникације.
Водови из састава 9.пдч са којим је командовао старији поручник Сергеј Ткачјов, је брзо извршила свој задатак и чврсто запосела овај објекат. Падобранци су извели неопходне инжињеријске радове (израда неколико бункера, камених ограда и рововских линија), а на јужним прилазима објекту је постављен већи број противпешадијских мина. На врх је изнесен и тешки митраљез кал.12,7мм „Утјос“ који је ватрено покривао шири рејон око ове коте, као и аутоматски бацач граната „Пламја“. У непосредној одбрани објекта се налазило 40% укупног састава ове чете, тачније 39 војника. У овој групи су се налазили и припадници 2.хаубичке артиљеријске батерије из састава 345.гпдп на челу са старијим поручником Иваном Бабенком, која је имала задатак да одржава сталну везу са ватреним позицијима где је била размештена артиљерија, и врши неопходну корекцију ватре приликом њеног дејства.
Пошто је урађена процена да је овим активностима падобранских јединица отклоњена свака опасност за угрожавање путне комуникације Хост-Гердез, издато је наређење за покрет моторизоване колоне ка гарнизону Хост.
У поподневним часовима 7.јануара 1988.године, после снажне артиљеријске припреме већа групација авганистанских муџахедина (око 200-250 бораца) је извела снажан пешадијски напад на коту 3234. Основни циљ овог напада је било заузимање ове коте и даљи продор ка комуникацији Гардез-Хост. Истовремено, муџахедини су извели комбиновани артиљеријско-пешадијски напад на готово целокупну линију коју је посео 1.пдб/345.гпдп. Напад је био доста добро организован, тако да команда 345.гпдп у први мах није могла да разазна главни правац непријатељаског удара.
Негде око 15:30ч непријатељ је по јединицама 9.пдч које су браниле коту 3234 извео снажан артиљеријски напад. Све ватрене тачке су нападнуте са великим бројем пројектила испаљених из бестрзајних оруђа, минобацача, стрељачког наоружања и ручних ракетних бацача. Непријатељ је дејствовао и артиљеријским ракетним средствима.Вешто користећи разне увале и стене које су га штитиле приликом наступања, непријатељ је успео да подиђе главном одбрамбемом положају 9.пдч, и изађе на јуришно растојање. Истурени делови нападача су изашли на даљину мању од 200 метара од совјетских падобранаца.
После сат времена интезивне борбе почео је да пада мрак. Непријатељ је раздвојио своје снаге и уз додатна појачања продужио напад на водове 9.пдч из два правца. У оштрој борби која је трајала од 16:30-17:20ч напад је одбијен. Непријатељ је претрпео губике од око 50 људи избачених из строја (од тога најмање 10 погинулих). Међутим , он је успео да се још више приближи падобранцима на даљину која је сада износила 60-100 метара. Даљи продор непријатеља је заустављен и он није могао ни метар напред.
У овим борбама погинуо је нишанџија на тешком митраљезу „Утјос“, наредник Вјачеслав Александров, који је уједно био и командир митраљеског одељења. Том приликом митраљез је претрпео тежа оштећења, тако да је избачен из борбе.
После 15-минутог предаха, муџахедини су обновили свој напад. Главни удар је усмерен на позицију на којој се налазио уништени „Утјос“. Поново су на све стране почели да лете светлећи меци, који су се одбијали од тврдо стење и земљу сурове планине. Артиљеријски официр Иван Бабенко је затражио артиљеријску подршку пуковске хаубиучке групе којој је касније придодата и артиљерија механизованог батаљона. Услед артиљеријског дејства и жилавог отпора падобранаца, неријатељ није успео да оствари своју замисао и око 18:30ч је прекинуо са даљим нападом.
Брзом реорганизацијом својих снага муџахедини су су око 19:10ч покренули и трећи артиљеријско-пешадијски напад на коту 3234. Подржани снажном ватром из минобацача, митраљеза и РПГ они су у густом пешадијском строју (око 300 борица) без обзира на сопствене губитке покушали да се домогну позиција које су бранили падобранци. Међутим, и овај напад је био одбијен.
После двочасовоног примирја коју је прекидала спорадична паљба, око 23:10ч уследио је и четврти напад на коту 3234. Овај пут су муџахедини напали са три различите стране. Активиран је и велики број протившеадијских мина, јер је једна група муџахедина упала у минско поље. Посебно критично је било на западним косинама планине где је непријатељ успео да искористи непокривене мртве углове и приђе паодбранцима на свега 50 метара даљине. У том моменту су масовно почеле да се употребљавају и ручне бомбе. Укупно гледано, у периоду од 20ч до 03ч следећег дана, падобранци су успели да издрже серију од чак девет узастопних напада непријатеља.
03:00ч – Уследио је последњи напад (12 по реду) који био најкритичнији од свих претходних. Непријатељ је у њему ангажовао све своје резерве.Захваљујући огромној бројчаној надмоћности он је успео да се са својим предњим деловима приближи на мање од 50 метара од совјетских падобранаца, док је на појединим одсецима пришао на свега 10-15 метара. Припадници 9.пдч су у тим моментима била на минимуму када је у питању расположива муниција. Официри су били спремни да на себе усмере артиљеријску ватру.
Командант 345.гпдп је одобрио предлог кмд. 3.пдб да у правцу коте 3234 упути извиђачки вод и два вода из састава 8.пдч., ради испомоћи падобранцима 9.пдч и одржавања брањених положаја. Питање које се тицало тактичког повлачења са ове коте није узето у обзир услед тога што није била могућа евакуација рањених и погинулих.
У критичним моментима битке, браниоцима из састава 9.пдч је у помоћ прискочило 12 војника извиђачког вода који су се некако пробили до ове коте. Ова групица специјалаца коју је предводио поручник Алексај Смирнов, успела је да дотури и нешто муниције. Да би уопште дошла до коте 3234 група извиђача је морала да савлада растојање у дужини од 3 хиљаде метара, по веома непроходном терену и у условима тоталног мрака. Спајање се падобранцима 9.чете створило је услове за прелазак у жесток противудар, што је дефинитивно одлучило победника овог тешког боја. Пошто су оценили да је браниоцима стигло додатно појачање у људству, муџахедини су донели одлуку да прекину даља офанзивна дејства, и да са свим снагама које су биле у додиру са совјетским падобранцима, крену у повлачење.Они су том приликом иза себе оставили и велики број погинулих и рањених, који су скапавали на обронцима стеновите планине.
Приликом сламања овог напада велику улогу је имала артиљерија. Падобранцима је све време битке помагала група састављена од три хаубице кал 122мм Д-30 и три самоходне хаубице кал. 152мм „Акација“. Они су по позицијама непријатеља испалили више од 600 граната.
Резултат 12-часовне битке на коти 3234 је такав да муџахедини нису успели да остваре своју замисао у циљу заузимања овог стратешки важног објекта. Пошто су претрпели велике губитке, непријатељ је на свим правцима почео нагло да одступа у правцу пакистанске границе.
Совјетска 9.пдч је имала 34 официра и војника избачена из строја (готово 90% састава који се налазио на својим положајима). Од овог броја погинуло је 6 падобранца, док их је 28 рањено (од чега 9 теже).
Млађи водник В.А.Александров и војник А.А.Мељников су посмртно одликовани орденом Хероја Совјетског Савеза.
Муџахедини су током напада имали артиљеријску подршку која је долазила са територије суседног Пакистана. Такође, према подацима које је представио командант 3.пдб, за довлачење нових снага и евакуацију рањеника противник је користио војно-транспортне хеликоптере пакистанске војске, услед чега је команда 345.гпдп претпочинила овом батаљону јединице ПВО које су биле опремљене лаким преносним ракетним системима.
Прецизна бројка није позната. Различити извори се да је у овој бици учествовала група која је бројала око 400 муџахедина. Јединице које су нападале на коту 3234 су према сведочењима непосредних учесника битке носиле црне униформе са правоугаоним црно-жуто-црвеним амблемима на рукавима, што је говорило да се радило о исламистичком одреду „Чёрный Аист“ (прев. Црне роде). Поред овог одреда у овом нападу су учествовали и припадници пакистанског пука за специјалне операције „Чинхатвал“. Што се тиче губитака претпоставка је да су нападачи имали најмање 200 бораца избачених из строја.
И руска кинематографија је обрадила овај догађај тако што је снимила филм „9 рота“ (прев.“9 чета“), а херојски отпор совјетских падобранаца је опевао и чувени хард-рок састав Сабатон у композицији „Hill 3234“ (албум The Last Stand).
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
