Сви руски владари су, као и обични људи, имали своје хирове и пороке којих нису могли или нису хтели да се ослободе. Навике не треба бркати са хобијима. На пример, лов је био чест хоби многих царева, али само један цар је волео да пуши наргилу.
1. Страст према јакој кафи Катарине Велике
Public domain / Getty Images
Царица Катарина II (1729-1796) била је пасионирани љубитељ кафе. Свако јутро би започела са две шољице, а у свакој се налазило по шест кашичица млевене кафе! Талог који би преостао после царичиног испијања кафе преузимале су слуге и од њега неколико пута правиле ароматично пиће за себе.
У 18. веку сматрало се да је кафа искључиво мушко пиће и то што је царица Катарина редовно пила кафу показивало је да она не заостаје ни за једним мушкарцем. Постоји прича да је једном уз царичину дозволу државни секретар Сергеј Козмин сркнуо њену кафу. Пулс му се толико убрзао да му је одмах био потребан лекар.
2. Опсесија накитом Николаја II
Public domain / Getty Images
Када пишу о томе у чему је уживао последњи руски цар Николај II (1868-1918), историчари обично спомињу вожњу бицикла, тетоваже, лов и тенис... Међутим, све то су били само Николајеви хобији. Када се ради о његовим навикама, треба споменути пушење. Николај је много пушио (преко 25 цигарета дневно) и такође је кришом учио своје ћерке да пуше.
Оно што је заиста занимљиво је опсесија Николаја Александровича регистром накита који је добијао на поклон. Албум накита Николаја II има 136 страна, од чега је 41 страна испуњена цртежима накита израђеним мастилом, кредом и бронзаном бојом. Албум је почео да саставља 1889. године, када му је било 18 година. Већину цртежа урадила је баронеса Тизенхаузен, стара дворска дама. Цар је водио рачуна да свака драгоцена ситница коју добије на поклон буде унета у албум и сваку од њих је потписао. Ову навику није напустио ни током Првог светског рата.
3. Необјашњива зависност од киселих краставаца Николаја I
Getty Images
Николај Павлович (1796-1855) је био једини руски цар који никада није пушио, био је равнодушан према алкохолу, држао се умерене исхране и никада није јео ништа слатко.
Једина „царска слабост” коју спомињу многи његови савременици била је Николајева „зависност” од киселих краставаца. Цар би сваки дан започео овако: за доручак су му доносили чај, сладак и кисео хлеб и пет киселих краставаца. Цар није никад вечерао, али би увече често попио неколико кашика расола од краставаца.
4. Опсесија луткама Петра III
Getty Images
Будући цар и супруг Катарине II, Петар Фјодорович (1728-1762), као дете је добио традиционално пруско васпитање, препуно суровости и ограничења. Заправо, велики кнез никада није имао нешто што би се могло назвати нормалним детињством. Можда се баш због тога као младић окренуо дечјим играма. Карл-Вилхелм Финк фон Финкенштајн, пруски дипломата у Русији, записао је 1748. године, када је Петар имао 20 година: „По неколико сати дневно он се игра са луткама и играчкама, а они који су одређени да воде рачуна о њему се надају да ће временом стећи дубље идеје. Мени се чини да се већ предуго заваравају.”
Од цара су почели да сакривају лутке, али то није помогло. Описујући време пре него што је њен муж постао цар, Катарина II је писала о „играчкама, луткама и другим детињастим стварима које је он лудо волео; током дана сакривао их је у мом кревету и испод њега. Велики кнез би у кревет одлазио први после вечере и, чим смо били у постељи, мадам Крузе (дворска дама) би закључала врата, а онда се велики кнез играо до један или два сата после поноћи. Хтела то или не, морала сам да учествујем у овим забавама, као и мадам Крузе”.
5. Никотинска зависност Александра II
Getty Images
Александар Николајевич (1818-1881), цар-ослободилац, наследио је проблеме са варењем од својих предака. 1850. године, док је био на Кавказу, велики кнез је пробао наргилу и приметио да му она помаже да опусти пробавни тракт. Након тога наргиле су постале незаобилазан део живота великог кнеза и каснијег цара. Кнез Петар Долгоруков се присећао: „Његово величанство, након што се смести по својој вољи, почиње да пуши наргилу и чини то све док ова активност не донесе потпуни успех. Пред цара се постављају огромна платна, а иза се појављују они који, посебном царском милошћу, имају највишу част да забављају цара током пушења наргиле и других активности.” Током владавине Александра II, при двору су се налазили и арапски мајстори за наргиле.
Цар је користио персијски дуван и по свој прилици је волео јак и ароматизован укус. Сваких шест месеци би наручио три пуда (48 килограма) дувана, што би значило да је трошио преко 250 грама дневно (20-25 грама било је потребно за једно пушење наргиле)! Александар II је осим тога пушио и цигаре.
6. „Чешање пета” Јелисавете Петровне
Getty Images
Данас је масажа стопала рутински третман лепоте за опуштање и побољшавање тонуса тела. Од старих времена у Русији је позната као „чешање пета” и била је популарна међу руском сеоском аристократијом све до краја 19. века. Антон Чехов у својој причи „Путник прве класе” иронично спомиње оца који је волео да му женске слушкиње „чешкају пете” после ручка. У Гогољевим „Мртвим душама” Коробочка, када прими Чичикова на ноћење, нуди да му пошаље неке сељанке да га „чешкају по петама”. У оба случаја спомињање ове навике показује да су ови јунаци заостали провинцијалци.
Али царица Јелисавета Петровна (1709-1762), ћерка првог руског цара, стекла је ову навику када је живела на древном имању московских кнежева Александровскаја Слобода. Јелисавета је била принуђена да неко време проведе тамо на почетку владавине своје сестре од стрица Ане Ивановне (1693-1740). За то време принцеза се није либила обичног физичког рада, проводила је пуно времена са сељацима, певајући песме и играјући у колу са њима. Такође се навикла да јој се пре спавања чешкају стопала. Ову навику је понела са собом у Санкт Петербург када је постала царица. Овај потпуно неаристократски задатак поверила је својим најближим дворским дамама, женама првих канцелара, адмирала и највиших царских саветника. Све оне су се надметале у високој части да царици пруже „третман лепоте”.
7. Страх од високе таванице Петра Великог
Getty Images
Петар I (1672-1725), цар-реформатор који је преобразио живот руске аристократије тако што је традиционалне обичаје заменио европским нормама, провео је детињство у правој староруској атмосфери у традиционалној руској дрвеној кући у селу Преображенско, где је живео са својом мајком Наталијом Наришкином. Традиционална руска кућа је имала велики број соба, али су собе биле мале и таваница у њима ниска, јер се тако простор лакше грејао. Када је Петар мало одрастао, Потешнаја палата је била његова приватна резиденција. И она је имала мале собе, ниску таваницу и врата.
Касније, где год би Петар одседао, ако се чинило да су таванице у просторији сувише високе, његове слуге би развлачиле платно и правиле импровизовану спуштену таваницу. Петар се тако осећао угодније. Иако је био веома висок, волео је мале просторије. Када је живео и студирао бродоградњу у Зандаму у Низоземској, Петар је спавао, према холандском обичају, у кревету у ормару, који је сачуван до данас и представља популарни музејски експонат.