Пет пута је горео у тенку, четири пута је тешко рањен но ипак је дошао до Берлина

Истог месеца када је Владимир Бочковски (рођен у Тираспољу 1923. године) завршио средњу школу на Криму почео је Велики отаџбински рат. Други дан након почетка рата Владимир је решио да веже своју судбину за војску и пријавио се у Харковску тенковску школу. Због немачког наступања школа  је евакуисана у град Чирик у Узбекистану. Након што је прошао обуку за командира тенка Бочковски је отправљен међу трупе Брјанског фронта у састав чувене 1-е гардијске тенковске бригаде Катукова, где је стигао средином јула 1942. године.

Прве борбе Бочковски је доживео у реону Вороњежа. Његова јединица је одмах ступила у борбу након што су истоварили тенкове на железничкој станици. Неки су тенкови по сећањима Бочковског дејствовали са платформе. Првих неколико недеља рата готово да није напуштао свој тенк у коме је јео и спавао због интезитета борби.

Током 12. августа Владимир Бочковски је постао командир тенковског вода у истој бригади. На тој позицији је тешко рањен у току борбе за село Скљајево. У последњем тренутку спасао га је стари наредник Виктор Фјодоров, који је Бочковског и његову посаду тенка превезао на лаком тенку Т-60.

Након опоравка од више месеци вратио се у строј и учествовао у једној од најтежих операција Црвене армије „Марс“ такозане „Ржевске кланице“. За учешње у борбама током децембра Владимир Бочковски је био награђен медаљом за храброст. Забележено је да се гардијски поручник Бочковски у условима губитка радио везе пробио пешке ка групацији тенкова у селу Верјеиста територијом која је непрекидно била под немачком ватром. Следећег дана 22. децембра доставио је муницију и храну тенковима бригаде, који су дејствовали у селу Борјатино. Све то урадио је у лаком тенку Т-70 под непријатељском ватром.

Црвеноармејци крај уништеног нацистичког тенка

Владимир Минкевич/Sputnik

Следећа већа битка у којој је учествовао Бочковски била је на Курској избочини. Положај у рејону села Јаковљево где се налазио био је на главном удару 2. СС оклопног корпуса. Са обе стране у борби је било убачено на десетине тенкова. Директно на положај који је бранила чета тенкова гардијског старијег поручника Бочковског нападала је елитна дивизија СС „Адолф Хитлер“. Тенковска чета којом је командовао задржала је наступање Немаца под силним артиљеријским и авио ударима при томе је уништила 16 непријатељских тенкова међу њима и три тешка тенка „Тигар“. Он и његова посада лично су уништили три тенка. Сама јединица претрпела је тешке губитке. Војни новинар Јурији Жуков писао је тада да је чета Бочковског имала три оштећена тенка и видео је како излазе из села Јаковљево носећи лешеве 9 својих другова. Лице младог поручника било је прекривено прашином.

Крајем децембра поново је био тешко рањен и вратио се на фронт тек на пролеће 1944. У рејону села Липки Черниговске области 25. децембра 1943. године тенкисти из јединице Бочковског заробили су велику немачку аутоколону, док су следећег дана одржали позиције одбијајући нападе бројнијег непријатеља. Иако рањен Владимир није напустио поље боја за шта је награђен орденом црвене звезде. Након тога постао је заменик командира тенковског батаљона 1. гардијске тенковске бригаде од које се није раздвајао. Постао је специјалиста за дејства у непријатељској позадини након пробоја фронта. У једној ситуацији тенкистима батаљона Бочковског пошло је за руком да ослободе град Чертков и заробе велики број Немаца и њихове технике, одбијајући неколико напада на место. Након ових успеха добио је звезду хероја СССР и орден Лењина.

У документима о наградама пише да је 21. марта тенковски батаљон, успешно форсирао реку Теребна и наставио са гоњењем хитлероваца. У Тернопољској области група тенкова под командом Бочковског, успела је код места Грабовец да уништи 4 јуришна оруђа, 16 топова и више од 200 камиона и аутомобила. Следећих дана група тенкова наставила је продор у непријатељској позадини и уништила  три тенка, 5 минобацача, и више од 50 различитих возила. Још већи успех постигли су истог дана када су у рејону места Сухостав успели да пресретну велику немачку колону и да је у потпуности разбију. Због брзине дејства Немци су побегли оставивши за собом преко 100 исправних возила.

Совјетски тенкови испред Берлина

TASS

Своје таленте уништавања непријатељске позадине блиставо је показао за време операције „Висла-Одра“. Заједно са својим тенкистима прешао је више од 200 км  по немачкој позадини, а 15. јануара је пресекао пут Варшава-Радом, који је био једна од жила куцавица комуникације немачке војске. Истог дана код места Адаминов совјетски тенкисти одбијали су нападе немачке 19. тенковске дивизије. Посада Бочковског уништила је два немачка „Тигра“ и једну-две самохотке.

Последњу борбу тенкиста је имао 16. априла 1945. када је тешко рањен у чувеној бици за Зеловске висове испред Берлина. За ту битку касније ће бити награђен орденом Богдана Хмељницког III степена. Ратна каријера легендарног тенковског аса била је завршена. За све време рата пет пута је горео у тенку, а шест пута је био рањен, од тога четири пута тешко. У току рата имао је 17 операција. Но човек машина се увек враћао у борбу. Од последње ране на Зеловским висовима опоравио се тек у јесен 1945. На крају свог ратног пута Бочковски је имао уписаних 36 уништених и избачених из борбе непријатељских тенкова. Упркос томе што су лекарске комисије покушале да га дисфалификују за даљу војну службу гардијски капетан Владимир Бочковски успешно се опоравио и наставио са војном каријером дошавши до чина генерал-лајтнанта са којим се пензионисао 1980. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.