Зашто је жена која је била нацистички џелат слободно живела у СССР-у?

Архива ФСБ у Брјанској области, Legion Media; Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Ова Рускиња је за себе нашла уносан посао убијања деце и цивила које су јој нацисти доводили на погубљење. А онда је преко 30 година проживела у СССР-у као уважени ветеран рата.

„То је био мој посао”, мирно је одговарала Антонина Макарова иследнику КГБ-а, говорећи о томе како је за време Другог светског рата из митраљеза редовно стрељала совјетске грађене. На души једне од најсуровијих жена-убица у историји лежало је, према различитим подацима, 168 до хиљаду и по убистава.

Макарова, познатија као митраљескиња Тоњка, није се увек бавила само лишавањем људи живота. Пре него што је постала џелат за нацисте радила је нешто управо супротно: била је медицинска сестра у Црвеној армији. А на фронт је отишла као добровољац.

Међутим, њена служба у војсци није дуго трајала. На јесен 1941. године око 600 хиљада совјетских војника се нашло опкољено у „Вјаземском обручу”. Заједно са њима заробљена је и 21-годишња Антонина.

Након што је неким чудом побегла из обруча, месецима је лутала по шумама и селима, привремено боравећи код сељака, али нигде се није дуже задржала. У лето 1942. године Макарова доспева у Брјанску област, на територију под немачком окупацијом, у рејон насеља Локот.

„Место под окупационим сунцем”

Бронислав Камински и војници РОНА

Територија на којој се нашла Антонина Макарова суштински се разликовала од других области које су окупирали нацисти. Ту је као експеримент основана полуаутономна Локетска самоуправа под влашћу „бургмистра” (градоначелника) из редова локалног становништва Константина Воскобојника (после његове смрти од руке партизана у јануару 1942. године заменио га је Бронислав Камински). Контролу су ипак вршили Немци, а у насељима региона „ради одржавања реда” биле су распоређене јединице 102. мађарске пешадијске дивизије.

Самоуправа је имала право да формира одреде самоодбране, који су касније образовали такозвану Руску ослободилачку народну армију. Управо она се на лето и јесен 1944. године „прославила” крајњом суровошћу током варшавског устанка, буквално угушивши град у крви.

Скривајући се у кући једне жене, Антонина Макарова је размишљала куда да крене даље. Знала је да се у оближњим шумама налазио велики партизански одред. Међутим, када је видела како лепо живе руски колаборационисти, Макарова је одлучила, према речима историчара специјалних служби Олега Хлобустова, „да потражи топло месташце под новим окупационим сунцем”.

Бронислав Камински и војници РОНА

Макарова се зближила са Немцима и локалним руским „самоуправитељима”. Отворено се бави проституцијом, учествује у сталним пијанкама и забавама. Ускоро Антонину укључују у озбиљније послове, конкретно у стрељање Јевреја, заробљених партизана и локалних противника нове власти.

Како је много година касније Макарова изјавила иследницима КГБ-а, нико је ни на шта није приморавао: „Они су ме напојили вотком и први пут сам пијана отишла да обавим стрељање.” Тако је створена митраљескиња Тоњка.

Виртуозни џелат

Погубљења су се одигравала у јарузи поред бивше зграде узгајивачнице коња, у којој су нацисти направили затвор. У истој згради је живела и Макарова. С времена на време локални становници су могли да виде како из капије затвора за групом осуђеника излази запрега са митраљезом иза које самоуверено корача девојка држећи сламку у зубима.

„Нисам познавала оне које сам стрељала. Ни они мене нису познавали. Зато ме од њих није било срамота... Сви осуђеници на смрт за мене су били једнаки. Мењао се само њихов број... Заробљенике су постављали у врсти лицем према јами. На место стрељања неко од мушкараца је износио мој митраљез. На команду бих клекла и пуцала у људе док год не би сви пали мртви”, рекла је Макарова иследницима КГБ-а.

„Погубљења која је она вршила постајала су застрашујућа представа налик театру. Долазили су да их гледају руководиоци Локотске самоуправе, позивали су немачке и мађарске генерале и официре”, каже историчар Дмитриј Жуков.

Тоњка је ретко промашивала, а ако некога не би погодила, докрајчила би га из пиштоља. Једном је преживело неколико деце, јер су им меци пролетели преко глава. Деца су била затрпана под лешевима и спасли су их мештани који су дошли да сахране погубљене. Децу су послали у шуму код партизана који су објавили лов на жену-џелата.

Ствари и одећу погубљених људи Макарова је узимала за себе, нервирајући се што је она упрљана крвљу и оштећена мецима.

Потрага за злочинцем

Заштита немачких заробљеника

На лето 1943. године митраљескиња Тоњка је осетила да срећа окреће леђа њеним новим газдама. Црвена армија је незаустављиво ослобађала од Немаца територију Совјетског Савеза.

Макарова одлази у Брјанск да лечи сифилис, али се више не враћа у Локот. Сваки траг јој се губи.

Војна контраобавештајна служба СМЕРШ отворила је потрагу за Тоњком одмах после ослобођења Брјанске области. У јарузи поред затвора у Локотки пронађени су остаци 1500 особа.

Међутим, оперативна активност међу локалним становништвом, саслушавање заробљених колаборациониста и претраживање докумената дају слабе резултате. Није пронађена никаква информација о рођењу и породици Макарове.

Срећан случај

После рата КГБ је годинама преносио случај митраљескиње Тоњке „с колена на колено”. Све се променило 1976. године, када је на редовну проверу стигао случај извесног официра Панфилова који се спремао на дужи рок на службу у иностранству. У њему је стајало да од читаве његове породице Панфилов само његова сестра Антонина носи презиме Макарова.

Испоставило се да још током школских дана стидљива Антонина није хтела да изговори своје презиме, а другови из разреда су грешком учитељици пренели да је она Макарова (по имену њеног оца Макара). На то име је добила и документе, иако се у књизи рођених води као Панфилова.

Тако је постало јасно зашто међу свих 250 пронађених и проверених Антонина Макарових није било митраљескиње Тоњке. Јер претрага се водила по матичним књигама са рођења.

Уважени ветеран рата

Сведок крвавих догађаја у селу Локот препознала Антонину Макарову

Сестра официра Панфилова Антонина Макарова је радила у фабрици текстила у граду Лепељ у Белорусији. Жена ратног хероја, поручника Виктора Гинзбурга, она је и сама била поштовани ветеран, имала је одликавања и држала предавања омладини.

Уважени члан друштва није смео да буде оклеветан, зато је КГБ почео праћење Макарове, које је трајало читавих годину дана. Официри су у Лепељ доводили људе који су могли да препознају митраљескињу Тоњку. Међу њима су били и њени бивши љубавници, колаборационисти који су се после одлежане казне у логорима вратили кућама.

На крају су управо они потврдили да је уважени ветеран Антонина Гинзбург заправо неухватљива митраљескиња Тоњка, о чијим злочинима ништа нису слутили ни њен муж, ни рођаци, ни две ћерке. Макарова је одмах ухапшена.

Испоставило се да је у време масовног бекства немачке војске она доспела у Кенингзберг. Када је град заузела Црвена армија, Антонина се представила као медицинска сестра и запослила се у болници. Ту је упознала будућег мужа, чије је презиме преузела.

Погубљење

Антонина Гинзбург током хапшења

На саслушањима Антонина Панфилова-Макарова-Гинзбург је била потпуно смирена. Била је сигурна да нема разлога да је кажњавају и све је приписала рату. Осим тога, Тоњка је искрено сматрала да ће због тога што је прошло много времена од тих догађаја она добити само неколико година затвора и ускоро бити поново слободна.

Међутим, суд је донео другачију одлуку. Учешће жене-џелата у убиствима 1500 људи није доказано, али је са сигурношћу утврђено да јој на савести лежи 168 стрељаних из јаруге поред локотског затвора.

11. августа 1979. године у 6 сати ујутро Антонина Макарова је стрељана, а КГБ је коначно затворио једну од најдуготрајнијих истрага у својој историји.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“